Slušam kantri, ne živim kantri
PRE NEGO ŠTO POČNEM samo da kažem da je Bella Union (već nekoliko godina?) verovatno najbolja i najzanimljivija izdavačka kuća sa najraznolikijim, a najkoherentnijim, i najkvalitetnijim rusterom. Skoro kao Warner nekada. Mislim, samo im se prodaja razlikuje.
(Ja sam Slobodan Vujanović i ova poruka je moje lično mišljenje, a ne plaćeni marketing)
Holly Macve ima tek 21 godinu. I nije poreklom iz Nešvila, Teksasa, Vajominga, nije ćerka Lorette Lynn ili sestra od tetke Laure Cantrell. Nije čak ni iz Njujorka.
Naprotiv, rođena je u zapadnoj Irskoj, a odrasla u Jorkširu u Engleskoj (gde je Simon Raymonde čuo kako peva u lokalnom pabu).
Nema šanse da to provalite na osnovu njenog prvenca Golden Eagle!
Ne znam da li volite kantri. Ne znam ni da li ja volim kantri. Ali kao što sam vam već pominjao jedan od najboljih albuma koje sam u životu čuo je My Life, Iris DeMent, najnepopularisanije američke kantri dive. Obožavam Ninu Nastasiju (mada je ona folk, koliko i kantri, ako je uopšte kantri). Volim Lauru Cantrell. Volim, izgleda, kad kantri ne dođe odande odakle ga očekujete. I ne volim kad je to slučaj. So, fuck off svim Mirandama Lambertama, Margoima Priceima i Kaceyma Musgravesama. Dajte mi Angel Olsen, Brigid Mae Power, Neko Case, Nadiu Reid, Kelly Hogan, pa čak i blugras bakutanerku Alice Gerrard. Volim kad je kantri u srcu, a ne u životu.
Ovo poslednje rečeno definitivno definiše Golden Eagle. Holly je, kako sama kaže, tek prošle godine prvi put bila u Americi (u Teksasu). O kantriju i kantri muzici saznala je (očigledno sve što treba!) slušajući svog dedu kako svira, mamu kako peva i uz pomoć maminih ploča.
I to nikada ne biste poverovali slušajući ovaj album!
Golden Eagle je moćna, sočna i raskošna kantri ploča. Baš kao što se to očekuje i treba, njome vlada njen "ultimativni" kantri vokal, tek povremeno žalopojnih visokih nota kao u slučaju one sjajne pevačice Tarnation. Kristalan, životan, pun, emocionalan, vanzemaljski. Preliva se pesmama kao vetar prerijom.
Sve ostalo je podređeno njemu. Baladni aranžmani, s pomalo klavira, muzika koja klizi i miluje, ispod nje.
Sve zvuči kao što treba da zvuči, kao klasik, ali sveže i iskreno.
Neverovatno je da je ovoliko lako stići do srca Amerike. I slomiti ga!
Srećom po nas, i Ameriku, Holly peva iz svog srca. O svojoj prerano razbijenoj porodici (već uvodna apalačijanska uspavanka White Bridge), o tati (u očekivanom gotskom tonu u magičnoj The Corner of My Mind), uobičajeno setnim sećanjima na detinjstvo (završni minimalni lament Sycamore Tree) strahu od smrti (svi veruju u boga, a niko nema odgovora u No One Has The Answers), o bolu pod nebom (u srceparajuće gerijatrijsko zvučećoj naslovnoj temi). A kako tek zvuči Fear koja zvuči kao kantri Wild Is The Wind koja zvuči kao ljubavno pismo životu.
Ako vam je srce pre par meseci, kao meni, zaparao eterični kantri Brigid Mae Power, ovo je povratak "korenima" kakav će vam izmamuzati osmeh i suze. I učiniti da makar zalazak sunca izgleda kao u snovima.
Kad već ne može izlazak.
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*
*Odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.
I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.
PRE NEGO ŠTO POČNEM samo da kažem da je Bella Union (već nekoliko godina?) verovatno najbolja i najzanimljivija izdavačka kuća sa najraznolikijim, a najkoherentnijim, i najkvalitetnijim rusterom. Skoro kao Warner nekada. Mislim, samo im se prodaja razlikuje.
(Ja sam Slobodan Vujanović i ova poruka je moje lično mišljenje, a ne plaćeni marketing)
Holly Macve ima tek 21 godinu. I nije poreklom iz Nešvila, Teksasa, Vajominga, nije ćerka Lorette Lynn ili sestra od tetke Laure Cantrell. Nije čak ni iz Njujorka.
Naprotiv, rođena je u zapadnoj Irskoj, a odrasla u Jorkširu u Engleskoj (gde je Simon Raymonde čuo kako peva u lokalnom pabu).
Nema šanse da to provalite na osnovu njenog prvenca Golden Eagle!
Ne znam da li volite kantri. Ne znam ni da li ja volim kantri. Ali kao što sam vam već pominjao jedan od najboljih albuma koje sam u životu čuo je My Life, Iris DeMent, najnepopularisanije američke kantri dive. Obožavam Ninu Nastasiju (mada je ona folk, koliko i kantri, ako je uopšte kantri). Volim Lauru Cantrell. Volim, izgleda, kad kantri ne dođe odande odakle ga očekujete. I ne volim kad je to slučaj. So, fuck off svim Mirandama Lambertama, Margoima Priceima i Kaceyma Musgravesama. Dajte mi Angel Olsen, Brigid Mae Power, Neko Case, Nadiu Reid, Kelly Hogan, pa čak i blugras bakutanerku Alice Gerrard. Volim kad je kantri u srcu, a ne u životu.
Ovo poslednje rečeno definitivno definiše Golden Eagle. Holly je, kako sama kaže, tek prošle godine prvi put bila u Americi (u Teksasu). O kantriju i kantri muzici saznala je (očigledno sve što treba!) slušajući svog dedu kako svira, mamu kako peva i uz pomoć maminih ploča.
I to nikada ne biste poverovali slušajući ovaj album!
Golden Eagle je moćna, sočna i raskošna kantri ploča. Baš kao što se to očekuje i treba, njome vlada njen "ultimativni" kantri vokal, tek povremeno žalopojnih visokih nota kao u slučaju one sjajne pevačice Tarnation. Kristalan, životan, pun, emocionalan, vanzemaljski. Preliva se pesmama kao vetar prerijom.
Sve ostalo je podređeno njemu. Baladni aranžmani, s pomalo klavira, muzika koja klizi i miluje, ispod nje.
Sve zvuči kao što treba da zvuči, kao klasik, ali sveže i iskreno.
Neverovatno je da je ovoliko lako stići do srca Amerike. I slomiti ga!
Srećom po nas, i Ameriku, Holly peva iz svog srca. O svojoj prerano razbijenoj porodici (već uvodna apalačijanska uspavanka White Bridge), o tati (u očekivanom gotskom tonu u magičnoj The Corner of My Mind), uobičajeno setnim sećanjima na detinjstvo (završni minimalni lament Sycamore Tree) strahu od smrti (svi veruju u boga, a niko nema odgovora u No One Has The Answers), o bolu pod nebom (u srceparajuće gerijatrijsko zvučećoj naslovnoj temi). A kako tek zvuči Fear koja zvuči kao kantri Wild Is The Wind koja zvuči kao ljubavno pismo životu.
Ako vam je srce pre par meseci, kao meni, zaparao eterični kantri Brigid Mae Power, ovo je povratak "korenima" kakav će vam izmamuzati osmeh i suze. I učiniti da makar zalazak sunca izgleda kao u snovima.
Kad već ne može izlazak.
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*
*Odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.
I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.
No comments:
Post a Comment