Reći da Warpaint na Heads Up imitiraju Radiohead bilo bi nefer. Reći da pokušavaju da rade slično što i oni, više odgovara rezultatu i treba da zvuči kao kompliment
Krstev i ja volimo Warpaint. S tim što bi on verovatno dao život za njih. Ja ne. On je, ipak, mlad.
Kao i obično, a u nedostatku PR/promo materijala, informisao sam se u Pitchforkovoj recenziji o bekgraundu ovog albuma (i nanervirao o istom trošku). Tamo, nesrećna Saby Reyes-Kulkarni (za koju se nadam da nije u srodstvu sa Neilom) piše da su članice benda pred izlazak ovog albuma izjavile kako su inspiracije radi pred njegov nastanak slušale Outkast, Erykahu Badu, Q-Tipa i Kendricka Lamara. Pored toga što ređanje ovih imena odaje osobe od ukusa, ono u isto vreme sugeriše i dosta visoko postavljene ciljeve. Što mislim da ovde nije bio slučaj.
Warpaint možda jesu slušale pobrojane i samo pobrojane, ali (post-)r'nb i future soul koji se čuje na Heads Up daleko više podseća na mlađe izvođače koji su istotakođe slušali pobrojane, poput fka Twigs, Kelela, DAWN, Abra, Rihanna (New Song je njena pesma od početka do kraja), Franka Oceana, pa i Jamesa Blakea. Heads Up je, baš kao i izdanja pobrojanih autora, rezultat radikalnijih stremljenja (unutar sopstvenog žanra), u odnosu na koga i Outkast, i Erykah, i naročito Kendrick nekome mogu zadelovati pre kao (neo)konzervativci.
Ali, to je sve reklakazalatvrdila koji će biti interesantniji kritičarskim trvljenjima, nego poštenoj publici.
Vama će možda biti zanimljivija teza o tome da su na Heads Up Warpaint interpolirali "vajb" (pre nego bilo šta drugo) tog postmodernog soula na sličan način na koji su to Radiohead uradili sa postmodernom elektronikom (manje) na Kid A (i više na) Amnesiac, a potom i na svim albumima nakon Hail To The Thief. Baš kao što su oni kreirali sopstvenu verziju krautroka, tako i Warpaint isprobavaju mogućnost svog "kraut-rok-r'n'bija". I to im ide lakše zato što se taj postmoderni r'n'b približio snolikom, postrokerskom zvuku koje su one forsirale na prva dva albuma, nego što su se one približile njemu. To, naravno, ne umanjuje kvalitet ostvarenog.
Warpaint, pre svega zahvaljujući glasovima Therese i Emily, podražava tu snoliku (i to ne samo u sedativizirajućem značenju ove reči) atmosferu, i ima sposobnost da se nosi i privije uz sebe vrlo kompleksnu muzičku podlogu, kakva vrlo često krasi i moderna r'n'b izdanja. Više nego ikada, Warpaint su se na Heads Up razmuzicirale i odlučile da, svaka za sebe, pokažu šta umeju sa poverenim im instrumentima. Producent Jake Bercovici, koji je radio i na njihovom debiju i fenomenalnom singlu No Way Out/ I'll Start Believing kreirao je utisak benda koji je uhvaćen uživo, odlično usviran i ozvučen. Ali benda koji ima više od četiri članice! Količina zvukova koja provejava pesmama deluje kao bujica koja na na svom vrhu nosi melodiju dok se ispod, baš kao u modernom r'n'b-iju, odvijaju impresivne aranžmanske konstrukcije. Neretko zarotirane oko vrlo snažne bas linije.
I dok su Radiohead isprva poprilično dekonstruisali svoj zvuk insertacijom elektronike (uz časne izuzetke poput Idiotheque), Warpaint su, rekao bih, svoj konsolidovale i isporučile nam 11 pesama pozamašnog pop potencijala. Što kao cilj računam u one ambicioznije (Radiohead su tako nešto više uspeli na In Rainbows). Ova vrsta kombinovanih intervencija značajno je promenila ono što bi okarakterisali (dosadašnjim) "Warpaint zvukom", te nekima od vas neće biti lako da se prilagodite tome da ovde dobijate ono zbog čega ste došli.
Za moju ocenu i za dalji nastavak u ovom smeru bitnije je da Warpaint pred nas nisu izašle sa pesmama (melodijama) koje su podjednako moćne koliko i aranžmani, što je utisak koji brojna preslušavanja ublažavaju, i koji je primarni razlog za relativni "lukewarm" prijem ovog albuma. Ja cenim hrabrost i talenat ovih cura, ali ako vam se (inače sjajna) By Your Side zatekne kao 13-ta u ponovnom preslušavanju, imaćete utisak da ste već neko, predugo, vreme zarobljeni u Radiohead improvizaciji. Možda je zato bolje praviti pauze između preslušavanja.
I sad, kad podvučem liniju, vidim da sam vam Heads Up predstavio kao konvencionalniji album, ali koji je bolje preslušavati s odmorima. Pesme sam opisao kao formalnije i više pop, a naglasio sam komplikovane aranžmane, koji povremeno mogu da zasite. Atmosferu i vajb sam vezao za postmoderne r'n'b izvođače za koje se svašta može reći, ali najmanje da su konvencionalni ili "pop". Napominjao sam se Radiohead, a negirao imitiranje.
Hvala vam što ste i ovu recenziju pročitali do kraja.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Krstev i ja volimo Warpaint. S tim što bi on verovatno dao život za njih. Ja ne. On je, ipak, mlad.
Kao i obično, a u nedostatku PR/promo materijala, informisao sam se u Pitchforkovoj recenziji o bekgraundu ovog albuma (i nanervirao o istom trošku). Tamo, nesrećna Saby Reyes-Kulkarni (za koju se nadam da nije u srodstvu sa Neilom) piše da su članice benda pred izlazak ovog albuma izjavile kako su inspiracije radi pred njegov nastanak slušale Outkast, Erykahu Badu, Q-Tipa i Kendricka Lamara. Pored toga što ređanje ovih imena odaje osobe od ukusa, ono u isto vreme sugeriše i dosta visoko postavljene ciljeve. Što mislim da ovde nije bio slučaj.
Warpaint možda jesu slušale pobrojane i samo pobrojane, ali (post-)r'nb i future soul koji se čuje na Heads Up daleko više podseća na mlađe izvođače koji su istotakođe slušali pobrojane, poput fka Twigs, Kelela, DAWN, Abra, Rihanna (New Song je njena pesma od početka do kraja), Franka Oceana, pa i Jamesa Blakea. Heads Up je, baš kao i izdanja pobrojanih autora, rezultat radikalnijih stremljenja (unutar sopstvenog žanra), u odnosu na koga i Outkast, i Erykah, i naročito Kendrick nekome mogu zadelovati pre kao (neo)konzervativci.
Ali, to je sve reklakazalatvrdila koji će biti interesantniji kritičarskim trvljenjima, nego poštenoj publici.
Vama će možda biti zanimljivija teza o tome da su na Heads Up Warpaint interpolirali "vajb" (pre nego bilo šta drugo) tog postmodernog soula na sličan način na koji su to Radiohead uradili sa postmodernom elektronikom (manje) na Kid A (i više na) Amnesiac, a potom i na svim albumima nakon Hail To The Thief. Baš kao što su oni kreirali sopstvenu verziju krautroka, tako i Warpaint isprobavaju mogućnost svog "kraut-rok-r'n'bija". I to im ide lakše zato što se taj postmoderni r'n'b približio snolikom, postrokerskom zvuku koje su one forsirale na prva dva albuma, nego što su se one približile njemu. To, naravno, ne umanjuje kvalitet ostvarenog.
Warpaint, pre svega zahvaljujući glasovima Therese i Emily, podražava tu snoliku (i to ne samo u sedativizirajućem značenju ove reči) atmosferu, i ima sposobnost da se nosi i privije uz sebe vrlo kompleksnu muzičku podlogu, kakva vrlo često krasi i moderna r'n'b izdanja. Više nego ikada, Warpaint su se na Heads Up razmuzicirale i odlučile da, svaka za sebe, pokažu šta umeju sa poverenim im instrumentima. Producent Jake Bercovici, koji je radio i na njihovom debiju i fenomenalnom singlu No Way Out/ I'll Start Believing kreirao je utisak benda koji je uhvaćen uživo, odlično usviran i ozvučen. Ali benda koji ima više od četiri članice! Količina zvukova koja provejava pesmama deluje kao bujica koja na na svom vrhu nosi melodiju dok se ispod, baš kao u modernom r'n'b-iju, odvijaju impresivne aranžmanske konstrukcije. Neretko zarotirane oko vrlo snažne bas linije.
I dok su Radiohead isprva poprilično dekonstruisali svoj zvuk insertacijom elektronike (uz časne izuzetke poput Idiotheque), Warpaint su, rekao bih, svoj konsolidovale i isporučile nam 11 pesama pozamašnog pop potencijala. Što kao cilj računam u one ambicioznije (Radiohead su tako nešto više uspeli na In Rainbows). Ova vrsta kombinovanih intervencija značajno je promenila ono što bi okarakterisali (dosadašnjim) "Warpaint zvukom", te nekima od vas neće biti lako da se prilagodite tome da ovde dobijate ono zbog čega ste došli.
Za moju ocenu i za dalji nastavak u ovom smeru bitnije je da Warpaint pred nas nisu izašle sa pesmama (melodijama) koje su podjednako moćne koliko i aranžmani, što je utisak koji brojna preslušavanja ublažavaju, i koji je primarni razlog za relativni "lukewarm" prijem ovog albuma. Ja cenim hrabrost i talenat ovih cura, ali ako vam se (inače sjajna) By Your Side zatekne kao 13-ta u ponovnom preslušavanju, imaćete utisak da ste već neko, predugo, vreme zarobljeni u Radiohead improvizaciji. Možda je zato bolje praviti pauze između preslušavanja.
I sad, kad podvučem liniju, vidim da sam vam Heads Up predstavio kao konvencionalniji album, ali koji je bolje preslušavati s odmorima. Pesme sam opisao kao formalnije i više pop, a naglasio sam komplikovane aranžmane, koji povremeno mogu da zasite. Atmosferu i vajb sam vezao za postmoderne r'n'b izvođače za koje se svašta može reći, ali najmanje da su konvencionalni ili "pop". Napominjao sam se Radiohead, a negirao imitiranje.
Hvala vam što ste i ovu recenziju pročitali do kraja.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment