Možda ne zvuči kao "album godine", ali već za par godina ovo će možda biti kamen temeljac novog mejnstrima
Clarence Clarity (ime nepoznato redakciji, osim ako mu ovo nije pravo ime, što i ne bi bilo tako čudno jednom kada čujete njegovu muziku) u životu visoko ceni sledeća tri albuma (to ja ozbiljno pretpostavljam):
Michael Jacksonov Dangerous
Beckov Midnite Vultures
Kid 606-ov Action Packed Mentallist Brings You The Fucking Jams
I objavio je svoj debi, ne i bez razloga, za etiketu Bella Union koja je uobičajenije naklonjena folk-rok izdanjima sa manje ili više šugejza "preko".
Dvadeset pesama na ovom albumu zvuče kao "beli džemovi" Michaela Jacksona provučeni kroz post-produkcije beckovski ekscentričnih aranžmana, a gde to nije bilo moguće primenjena je Kid 606-ova šizofrena upornost. To vam sve pišem u slučaju da niste razumeli šta sam hteo da kažem sa onim pobrajanjem Clarenceovih omiljenih ploča.
To do sada niko nije probao. Naročito ne sa ovakom upornošću i ovim nivoom uspeha.
Ja baš volim Dangerous. Taj album sažima devedesete kao dekadu u kojoj bih češće koristio reč "kraj" nego "početak". Imam utisak da je sve što je počelo u toj dekadi u njoj našlo i svoj (kreativni) kraj. A mislim i da je to Jacksonov najsiroviji i najeksperimentalniji album. Najraznolikiji svakako. Verovatno i najbelji (er to mora pod politički korektne navodnike?).
Midnite Vultures mi je uvek bio drag po smelosti da se dohvati Princea i neopterećeno i bistibojsovski se dočepa nečeg "crnog" i od njega napravi nešto "belo".
Eto, još jedne stvari karakteristične za devdesete, a vi me ispravite ako se varam- čini mi se da je u toj dekadi najmanje bilo važno da li je nešto crno (i dolazi od crnoga) ili belo (i dolazi od beloga) ili crno (i dolazi od beloga) ili belo (i dolazi od crnoga). Mislim da nijedni, ni drugi nikada nisu dejstvovali ujedinjenije nego tada.
Kid 606 je vazda pokušavao da kompletnu istoriju pop muzike izruči u jednu pesmu. On nije toliko mario za slušaoca, koliko za koncept. A to će, bojim se, nekima biti (ne)opravdana zamerka i na račun Calrenceovog "kleritija". Ali ja se sve nadam da vi imate smisla za humor. U devedesetim to nije bio slučaj. Zato se Kid pojavio na kraju dekade, a zablistao pravim sjajem tek u novom milenijumu.
Dvadeset pesama na ovom albumu ne zvuče kao skečevi. To su pop minijature majkldžeksonovskog senzibiliteta za jecaj, vapaj, ritam, seksi pop. Kako bi ih neki hipsteroliki momak zvani Sufjan (recimo) uradio. Vrlo moderno. Vrlo blesavo. Vrlo fanki. A kad provali Clarenceov ADHD stvar neplanirano eksplodira, kao mikser, u sred pesme, monstruozno dobro, dobro monstruozno.
No Now je letnja ploča. Možda ne baš za kola, otvorene prozore, plažu, sunčan dan, žurku sa roštiljem, ali definitivno za sve ostale situacije u kojima ćete se naći u neposrednoj blizini nagog tela. Opijeni vrelinom ili koktelom.
Pesma One Hand Washes The Other je najbliže što je Michael Jackson prišao blugrasu i verovatno najbolja stvar koja se nije našla na Dangerous.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Clarence Clarity (ime nepoznato redakciji, osim ako mu ovo nije pravo ime, što i ne bi bilo tako čudno jednom kada čujete njegovu muziku) u životu visoko ceni sledeća tri albuma (to ja ozbiljno pretpostavljam):
Michael Jacksonov Dangerous
Beckov Midnite Vultures
Kid 606-ov Action Packed Mentallist Brings You The Fucking Jams
I objavio je svoj debi, ne i bez razloga, za etiketu Bella Union koja je uobičajenije naklonjena folk-rok izdanjima sa manje ili više šugejza "preko".
Dvadeset pesama na ovom albumu zvuče kao "beli džemovi" Michaela Jacksona provučeni kroz post-produkcije beckovski ekscentričnih aranžmana, a gde to nije bilo moguće primenjena je Kid 606-ova šizofrena upornost. To vam sve pišem u slučaju da niste razumeli šta sam hteo da kažem sa onim pobrajanjem Clarenceovih omiljenih ploča.
To do sada niko nije probao. Naročito ne sa ovakom upornošću i ovim nivoom uspeha.
Ja baš volim Dangerous. Taj album sažima devedesete kao dekadu u kojoj bih češće koristio reč "kraj" nego "početak". Imam utisak da je sve što je počelo u toj dekadi u njoj našlo i svoj (kreativni) kraj. A mislim i da je to Jacksonov najsiroviji i najeksperimentalniji album. Najraznolikiji svakako. Verovatno i najbelji (er to mora pod politički korektne navodnike?).
Midnite Vultures mi je uvek bio drag po smelosti da se dohvati Princea i neopterećeno i bistibojsovski se dočepa nečeg "crnog" i od njega napravi nešto "belo".
Eto, još jedne stvari karakteristične za devdesete, a vi me ispravite ako se varam- čini mi se da je u toj dekadi najmanje bilo važno da li je nešto crno (i dolazi od crnoga) ili belo (i dolazi od beloga) ili crno (i dolazi od beloga) ili belo (i dolazi od crnoga). Mislim da nijedni, ni drugi nikada nisu dejstvovali ujedinjenije nego tada.
Kid 606 je vazda pokušavao da kompletnu istoriju pop muzike izruči u jednu pesmu. On nije toliko mario za slušaoca, koliko za koncept. A to će, bojim se, nekima biti (ne)opravdana zamerka i na račun Calrenceovog "kleritija". Ali ja se sve nadam da vi imate smisla za humor. U devedesetim to nije bio slučaj. Zato se Kid pojavio na kraju dekade, a zablistao pravim sjajem tek u novom milenijumu.
Dvadeset pesama na ovom albumu ne zvuče kao skečevi. To su pop minijature majkldžeksonovskog senzibiliteta za jecaj, vapaj, ritam, seksi pop. Kako bi ih neki hipsteroliki momak zvani Sufjan (recimo) uradio. Vrlo moderno. Vrlo blesavo. Vrlo fanki. A kad provali Clarenceov ADHD stvar neplanirano eksplodira, kao mikser, u sred pesme, monstruozno dobro, dobro monstruozno.
No Now je letnja ploča. Možda ne baš za kola, otvorene prozore, plažu, sunčan dan, žurku sa roštiljem, ali definitivno za sve ostale situacije u kojima ćete se naći u neposrednoj blizini nagog tela. Opijeni vrelinom ili koktelom.
Pesma One Hand Washes The Other je najbliže što je Michael Jackson prišao blugrasu i verovatno najbolja stvar koja se nije našla na Dangerous.
SELEKTAH: 9minus/ 10
a strava je album sajber punk Midnite Vultures
ReplyDelete