Prijatna istina
Kada vidim da je film zasnovan na "istinitim događajim" dve stvari se dese:
pomislim na mog dhruga Boana
malo povratim sam sebi u usta.
Jedini način da ovaj film bude "istinitiji" tj "nepodnošljiviji" bio bi da su glavni akteri Amerikanci, a ne Britanci. Međutim nije sve katastrofa u ovom filmu katastrofe.
Cunami koji je poharao Tajland i okolna kopna je iz filmskog ugla skoro idealan- desio se dva dana nakon Božića što pruža idealne uslove za "good heaven gone bad hell" metafore i igre poentama, pogodio je turističku zonu snabdevenu sa dovoljno različitih nacija da se filmu da bujnost sveta "u malom", sama nepogoda savršeno izgleda- ima fatalan udarac, dok neposredne posledice mogu da se razvlače danima i da drami naših junaka daju dovoljno vremena da se razigra. Juan Antonio Bayona, reditelj solidnog Orphanage, dobro je prepoznao većinu tih momenata, međutim prava je šteta što je za žanr svog filma odabrao oskaroljubivu melodramu umesto eko-horora.
Istinita priča je sledeća: Ewan McGregor i Naomi Watts igraju tatu i mamu na privremenom korporativnom radu u Japanu koji dolaze na Tajland sa svoja tri sina da provedu Božićne praznike. Dva dana kasnije cunami razvaljuje obalu i porodica, zatečena na par desetina metara od same obale, cepa se u dve grupe- mama i stariji sin, tata i dva mlađa sina. Do izvesnog trenutka Bayona interesantno postavlja razvijanje priče- prvo, samo mi, gledaoci znamo šta će se desiti sa junacima, potom pratimo segment mame i starijeg sina, da bi potom prešli na tatinu potragu za njima, dakle- ponovo samo mi znamo šta se desilo sa mamom i sinom i iz božije pozicije gledamo tatine patnje. Ovakav odnos prema materijalu, kroz te praktično "razrešene sudbine" (mi znamo da su junaci preživeli, možda ne svi, ali neko jeste da bi nam ispričao priču) drži nas na distanci koja razblažuje melodramski potencijal i veći fokus stavlja na naše racionalno suočavanje sa (sve češćom?) pojavom prirodnih katastrofa odnosno razmerama njihove rušilačke snage.
Najslabiji momenat filma je najstariji sin, Lucas (Tom Holland), kome je poveren najveći deo "ljudskog stradanja" koji on nije bio u stanju da iznese i zbog toga film u ključnim melodramskim trenucima (grljenja) ne uspeva da se iz prepoznatljivog "život piše priče" klišea podigne u nešto autentičnije. Hollandu, a ni ostatku ekipe, nisu pomogle ni očajno napisane replike koje zvuče kao da je Google Translate prebacivao značenje sa nekog azijskog jezika na engleski. Uši naročito bodu starmale fraze koje Holland nemilosrdno rasipa kada svet ostane na njemu. U izvesnoj meri bez poslednjih desetak minuta filma se itekako moglo.
Iako su mu junaci takvi da bi ih svaki projekat Disney-a poželeo, imao sam utisak da ih Bayona ne drži u krilu i da ono "impossible" iz naslova ne dolazi od njihovog neviđenog herojstva kome on podiže holivudski spomenik, već više iz puke činjenice da je petoro ljudi u sudaru sa takvim ludilom prirode uopšte uspelo da preživi i relativno brzo zajedno nastavi dalje život.
Bayona je cunami dočarao bolje nego na autentičnim snimcima i skoro fenomenalno kao Eastwood u svom Hereafter. Umesto da nas prepušta Emmerichovskim grandomanskim lomljavama (što je lepo na svoj način) Bayona nas je umočio u cunami i pustio da plovimo sa mamom i sinom. Tok (pun intended) ove sekvence je besprekoran, a povremeni gorkorealistički trenuci (mama, visi ti parče noge/ mama, ispala ti sisa i iz nje curi krv) plasirani su na pravim mestima da ne zaboravimo da se ova oluja nije desila holivudskim junacima već živim ljudima (otuda i trapavi McGregor). Scenografija je sjajna (naročito ona rasturena) i uopšte nije moguće reći da li je Bayona koristio/ukrštao stvarne snimke i fotografije sa kompjuterskim animacijama. A na svaki način impresionira i Bayonovo hendlovanje ljudi i prostora u bolnici- taj segment filma deluje kao savršen afterparty Spielbergovog iskrcavanja u Normandiju iz Saving Private Ryan.
Zažmurite na potresne momente "istinite" ljudske priče i ostaće vam vrlo dobar i surov film o tome kako je možda zaista bilo- a to je uvek bolje od same istine. Posle toga, kako sam već tvitovao, pogledajte Cannibal Holocaust da vidite u kojoj meri eksploatacija (slične) "istine" može da ovu fundamentalno dovode u pitanje i zaista bude "impossible".
SELEKTAH: 6plus/10
Kada vidim da je film zasnovan na "istinitim događajim" dve stvari se dese:
pomislim na mog dhruga Boana
malo povratim sam sebi u usta.
Jedini način da ovaj film bude "istinitiji" tj "nepodnošljiviji" bio bi da su glavni akteri Amerikanci, a ne Britanci. Međutim nije sve katastrofa u ovom filmu katastrofe.
Cunami koji je poharao Tajland i okolna kopna je iz filmskog ugla skoro idealan- desio se dva dana nakon Božića što pruža idealne uslove za "good heaven gone bad hell" metafore i igre poentama, pogodio je turističku zonu snabdevenu sa dovoljno različitih nacija da se filmu da bujnost sveta "u malom", sama nepogoda savršeno izgleda- ima fatalan udarac, dok neposredne posledice mogu da se razvlače danima i da drami naših junaka daju dovoljno vremena da se razigra. Juan Antonio Bayona, reditelj solidnog Orphanage, dobro je prepoznao većinu tih momenata, međutim prava je šteta što je za žanr svog filma odabrao oskaroljubivu melodramu umesto eko-horora.
Istinita priča je sledeća: Ewan McGregor i Naomi Watts igraju tatu i mamu na privremenom korporativnom radu u Japanu koji dolaze na Tajland sa svoja tri sina da provedu Božićne praznike. Dva dana kasnije cunami razvaljuje obalu i porodica, zatečena na par desetina metara od same obale, cepa se u dve grupe- mama i stariji sin, tata i dva mlađa sina. Do izvesnog trenutka Bayona interesantno postavlja razvijanje priče- prvo, samo mi, gledaoci znamo šta će se desiti sa junacima, potom pratimo segment mame i starijeg sina, da bi potom prešli na tatinu potragu za njima, dakle- ponovo samo mi znamo šta se desilo sa mamom i sinom i iz božije pozicije gledamo tatine patnje. Ovakav odnos prema materijalu, kroz te praktično "razrešene sudbine" (mi znamo da su junaci preživeli, možda ne svi, ali neko jeste da bi nam ispričao priču) drži nas na distanci koja razblažuje melodramski potencijal i veći fokus stavlja na naše racionalno suočavanje sa (sve češćom?) pojavom prirodnih katastrofa odnosno razmerama njihove rušilačke snage.
Najslabiji momenat filma je najstariji sin, Lucas (Tom Holland), kome je poveren najveći deo "ljudskog stradanja" koji on nije bio u stanju da iznese i zbog toga film u ključnim melodramskim trenucima (grljenja) ne uspeva da se iz prepoznatljivog "život piše priče" klišea podigne u nešto autentičnije. Hollandu, a ni ostatku ekipe, nisu pomogle ni očajno napisane replike koje zvuče kao da je Google Translate prebacivao značenje sa nekog azijskog jezika na engleski. Uši naročito bodu starmale fraze koje Holland nemilosrdno rasipa kada svet ostane na njemu. U izvesnoj meri bez poslednjih desetak minuta filma se itekako moglo.
Iako su mu junaci takvi da bi ih svaki projekat Disney-a poželeo, imao sam utisak da ih Bayona ne drži u krilu i da ono "impossible" iz naslova ne dolazi od njihovog neviđenog herojstva kome on podiže holivudski spomenik, već više iz puke činjenice da je petoro ljudi u sudaru sa takvim ludilom prirode uopšte uspelo da preživi i relativno brzo zajedno nastavi dalje život.
Bayona je cunami dočarao bolje nego na autentičnim snimcima i skoro fenomenalno kao Eastwood u svom Hereafter. Umesto da nas prepušta Emmerichovskim grandomanskim lomljavama (što je lepo na svoj način) Bayona nas je umočio u cunami i pustio da plovimo sa mamom i sinom. Tok (pun intended) ove sekvence je besprekoran, a povremeni gorkorealistički trenuci (mama, visi ti parče noge/ mama, ispala ti sisa i iz nje curi krv) plasirani su na pravim mestima da ne zaboravimo da se ova oluja nije desila holivudskim junacima već živim ljudima (otuda i trapavi McGregor). Scenografija je sjajna (naročito ona rasturena) i uopšte nije moguće reći da li je Bayona koristio/ukrštao stvarne snimke i fotografije sa kompjuterskim animacijama. A na svaki način impresionira i Bayonovo hendlovanje ljudi i prostora u bolnici- taj segment filma deluje kao savršen afterparty Spielbergovog iskrcavanja u Normandiju iz Saving Private Ryan.
Zažmurite na potresne momente "istinite" ljudske priče i ostaće vam vrlo dobar i surov film o tome kako je možda zaista bilo- a to je uvek bolje od same istine. Posle toga, kako sam već tvitovao, pogledajte Cannibal Holocaust da vidite u kojoj meri eksploatacija (slične) "istine" može da ovu fundamentalno dovode u pitanje i zaista bude "impossible".
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment