06 March 2012

У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА

А шта сте очекивали?


НАПОМЕНА: Како ме је @timjohnbyford обавестио верзија филма која се приказује у нашим биоскопима је на бошњачком/српском/језику који разумемо. Верзија филма који сам ја гледао (VOD рип са нета) је на енглеском. Дакле, филм није нахован на енглески преко поменутих језика, већ глумци све реплике, са својим матичним акцентима, изговарају на енглеском. Што значи да је Анђелина практично снимила два филма, али и да су глумци имали незахвалан професионалан задатак- да оно што им је поверено не само глуме на језику који им није близак, већ и да двапут, а на различите начине, из себе црпе емоције и креативну енергију за потребе постављеног задатка. С обзиром на природу овог филма и обилан број тешких сцена претпостављам да то није било нимало лако. Наслућујем да је пуки разлог за ово плаћено цимање то што се америчка публика гади на титлове колико и Срби на суживот са Шиптарима.

У свом приказу филма ја ћу пробати да се не бавим стварима које сте већ чули са свих могућих страна, сем у случају када дискутујем са њима.

Многи су филму замерили да је сценарио лош и да је лоша прича лоше вођена никуда. С обзиром да је Анђелина Земљу крви и меда замислила као љубавну причу између Муслиманке и Србина током рата у Босни, овај филм формално, али доста лабаво, испуњава ту намеру. Једино што је њихов однос све сем љубавни. Уводна секвенца нам показује Ајлу која се спрема за излазак, потом њен боравак у клубу са Данијелом, и све се то завршава, симболично, експлозијом која ту романсу прекида. Не знамо зашто (зашто Данијел није побегао са Ајлом негде, зашто је није склонио на сигурно, ако је толико воли?...), не знамо ни колико је ова романса трајала (што би требало да обезбеди уверљивост остатка филма), а не знамо ни колико су се њих двоје волели (да ли им је ово био неки први дејт или је требало да се узму за месец дана?). Нестрпљива Анђелина већ скаче у ковитлац рата где српски паравојници организовано одводе Муслиманке у некакав логор (где ће ове бити мешавина џој дивижна и послуге). Тамо Данијел у едукативном покушају силовања препознаје Ајлу тек мало пре него што јој га је завукао. Иоле неретардиран гледалац овде мора да се збуни волуменом и квалитетом њиховог односа пре овог сусрета. А тек ће оним што следи.

Након тога, како рат одмиче, Данијел ће прво скривајући од својих ратних другова кришом да брине о њој, да би на крају, када се рат већ примакне свом крају, она постала "ексклузивно његова", али и предмет озбиљних примедби на рачун чистоте његовог српства. Ми ћемо у међувремену сазнати каква је стравична судбина задесила Ајлину сестру (српски паравојници су њену бебу бацили кроз прозор, јер је гласно плакала), али и то да је Данијел син извесног Небојше (Шербеџија) који је осмишљен као неки прототип генерала Младића, као и да је њему "униформа" у крви, а самим тим и све "обавезе" које са њом иду.

Анђелинин филм наизменична је мешавина приказа безумног терора српских паравојних формација над муслиманским живљем и мелодрамских, артхаусичних, еротизованих дружења Данијела и Ајле у интими његове све веће собе. Никакве праве драме, развоја приче или ликова ту нема, филм једноставно даје инсерте из хронолошког развоја рата који су на жлебовима различитих периода обично пропраћени неким телевизијским или радијским преносом који, пре свега, иностраном гледаоцу даје пресек ситуације тј развоја рата.

Слике насиља паравојних формација биле су најчешћи и највећи предмет (српске) критике. Српски паравојници силују по цичи зими већ после дванаест минута од почетка филма, убрзо потом бациће бебу кроз прозор зграде, убијати цивиле које истерују из њихових домова, користиће отете жене као живи штит у борби против муслиманске војске, иживљаваће се на најразличитије начине над отетим Муслиманкама, снајперима ће гађати цивиле по Сарајеву... У Анђелинином низу свих ових зала нема никакве нарочите градације, а сем у лику Данијела и донекле његовог оца Небојше нема ни никакве индивидуализације ових зликоваца. Српски злочини су као немачки злочини у "партизанским филмовима", једна дифолт активност која се не доводи у питање и самим тим код гледаоца не производи ону врсту згражавања и љутине коју би требало. Један од последњих сусрета "Небојшине екипе" одвија се у некој старој вили са високим плафонима и све изгледа као реплика неког "фајнал солушн договора" нацистичке екипе. Као коментар и паралела то функционише, али једнодимензионалност у приказивању српске паравојске штети филмској причи, уверљивости испричаног, а самим тим и свим оним жељеним консеквенцама, пре свега националном, српском преиспитивању.

Ни љубавна прича није ништа боља. Ја сам се у неком тренутку понадао да ће Анђелина ствар тако поставити да двоје људи који су имали некакву романсицу пре рата (или се он баш ложио на њу) у вихору рата почиње да, силом прилика, свој однос доживљава као битнији и фаталниј него што он заиста јесте, свако из својих побуда- она да се спаси, а он да олакша савест. И да то на крају кулминира тренутком у коме се они можда заиста заљубљују једно у друго, али тада је већ прекасно за све. Нажалост, ништа се од тога не деси. Чак шта, Анђелина у неким моментима обликује ту причу прилично конфузно и контрадикторно (он не зна да је она имала изложену слику у локалном музеју- па кад је онда слика тамо постављена, ако их је рат затекао заједно?...). Ако се Ајлина емоционлна и свака друга конфузност још и може тумачити као очекивана женска реакција на језиве догађаје, Данијел није ништа друго него психо. Он није момак коме је рат немио, а како нам Анђелина касније каже- он је у ратним харањима чак надмашио оца. А опет с друге стране ми не видимо ни шта је то у њему што га тера на зверства, нити где се то он лично истакао. У његовој везаности за Ајлу има превише необјашњене промаје тј све се може објаснити само тиме да је он психопата. Његова лична капитулација на крају филма никако не произилази из лика, већ је памфлетска порука саме редитељке "шта су српски паравојници морали да ураде" на крају (рата). Но, како је и она изнуђена и тај моменат делује језиво исфорсирано и нема снагу да затвори филм.

Анђелина није донела неки "свој" поглед на рат, а нарочито не на онај у Босни. Осим ако повремено бујање боја у тоталима (небо) и естаблишмент кадровима (зграде) не рачунате као релевантан ауторски допринос. С обзиром да је У земљи крви и меда, према њеним речима, требало да буде филм који (кроз љубавну причу) приказује страдање Муслиманки (а самим тим и свих жена) у овом рату, тим женама она се није позабавила колико заслужују. Сем Ајле и њене сестре (која није била у логору) ми једва да имамо издиференцирано још неки женски лик, њене патње или судбину. А парадоксално, приказана нам је баш она која је, опростите ми на цинизму, у том рату уживала примијум третман с обзиром на околности.

Оно што мене буни јесте како, рецимо, Шербеџија, који је, наводно, и некакав Анђелинин пријатељ, по читању сценарија није нашао за сходно да јој укаже на евидентне мане истог. Коначно и њему је поверена улога флиспапир танког српског ворлорда који је и у неким јаднијим екранизацијама босанског рата био боље елабориран од овога. А питам се зашто су главе у песак забили и остали српски и босански глумци који су свакако боље и више од Анђелине знали и шта се дешавало и како оно што је она замислила може филму (а не српској публици или некој другој) да се обије о главу. Не кажем да је то била њихова обавеза, али с обзиром на амбиције филма, бескрајно осетљиву тематику и потенцијалне консеквенце (није ли нас Анђелинин филм опет мало заратио, а?), можда се могло мало помучити зарад успешнијег остварења вишег циља.

У земљи крви и меда је филм са много крви и без имало меда, али оно што је још битније- он фундаментално одбацује идеју да се они "смијешано најлакше пију".

СЕЛЕКТА: 1/ 10

5 comments:

  1. Angelina vs. Aki 1:0, nije lako kuvati, peglati za 6toro dece, чuvati macana kao шto je Bred P. i издиференцираti genocidnu романсицу istovremeno... 10/10.

    ReplyDelete
  2. tvrdim da ce americkoj publici i dalje biti potrebni titlovi, jedino sto je moglo da se razume bez naprezanja su rade i djura, mada sta se ja sekiram, festivalka publika je oduvek volela da se muci; to ne samo da ocekuje, nego i zahteva.

    ono sto najmanje primecujem, a o cemu se najvise prica je ta navodna surovost srpskih vojnika. ja pak mislim da nisu dovoljno surovi. ovo govorim sa cisto filmskog stanovista. endzi koja je toliko motivisana humanizmom i zenskim pitanjem izgleda uopste nije shvatila kako bi silovanje trebalo da izgleda na filmu, pa cak ni kako je moglo da izgleda u brutalnom ratu.

    dok sama ideja nije toliko rdjava realizacija je tragicna. mislim da nije bilo ni jedne scene u kojoj endzi nije mogla da iskoristi ne samo savet eksperta, vec i najobicniji common sense. zapanjuje da tu nije postojao neki script supervisor, pa cak ni kostimograf koji bi imao za pocetak oci i znanje. zasto ajla izgleda kao da je 1941. suknja ispod kolena, talasasti paz, bela kosulja is beyond me. ne znam nikog ko se tako odevao 90ih. a da se nije zvao isidora bjelica. dok ovo pisem pocinjem da shvatam je to zapravo izgled jevrejki s pocetka II svetskog rata, sto jos vise ilustruje velicinu zbunjenosti ne samo endzi vec i njene ekipe. rez na 1993. dve godine kasnije logorasica ajla je i dalje u netaknutoj beloj bluzi i zutom puloveru. ako ima wash and dry kod danijela, zasto to i ne vidimo.

    ipak, scena koja najbolje opisuje koliko je endzi naivna, neobavestena i nevesta je scena sa bebom. gola beba guguce i rita se cebencetu na krevetu. sestra se sprema da izadje, stara majka ili sta li je vec joj daje ranac. sestra izlazi napolje na - SNEG DO KOLENA. errr...jos do nedavno se vajkala na nedostatak struje kao najveci problem, ali grejanje je kako vidimo obezbedjeno. dakle endzi kao amerikanka, ne samo da ne zna da za fenomen promaje, nego ni ne shvata situaciju - zima u bosni, u sred rata.

    uopste, patnja svakodnevnog zivota i izbeglistvo se najmanje vide. ajlin polozaj je zapravo kao neki manji inconvenience. ne moze da mrdne ali ne deluje ni da joj se ide. o sestri ne razmislja, nema nikakav odnos sa ostalim logorasicama, ni dobar ni los iako ima specijalan tretman, a sedenje i slikanje u odvojenoj sobi za nju ne predstavlja ni zadovoljstvo ni patnju, ambivalenciju. danijelova ljubav se bazira na nekoj podrazumevajucoj ajlinoj fatalnosti i cudi da makar tu endzi nije umela da unese malo zivotnosti a sto da ne - i raspada.

    ima filmova sa montaznim, istorijskim, logickim i pocetnickim greskama, ali oni opet uspevaju da budu uverljivi na sirem planu, pa cak i omiljeni. ovo je dno dna. ukratko - mozda i najgori film ikad. osim ako sean pen kao darker nije jos gori, sto je moguce, no bojim se da proverim.

    ReplyDelete
  3. hmmm...cirilica

    ReplyDelete
  4. borisova tri prsta na sajmu automobila07 March, 2012 07:19

    Baš te krenulo; Kaurismaki, Sorrentino (pogledaj The Consequences of Love), i sada ovo. Sreća što Kelly Reichardt nema film ove nedelje. Sada nam, više nego ikada pre, treba novi Final Destination, da popravi prosek recenzija.

    ReplyDelete
  5. ko sme bre da oponira svetskoj ribi, ima sve da ih otpusti odma.
    someone burst my bubble...

    ReplyDelete