25 April 2009

UN CONTE DE NOEL

A masterpiece. A masterpiss.







Ovo je jedan od onih filmova koje volite ili mrzite. Svom snagom. A razlozi vam se za jedno ili drugo nude na sve strane. Nemam nameru da vas ubeđujem. Ali, obavezno ga pogledajte.

Ja volim francuske filmove, jer u njima se dosta priča. Kao i u životu. Mom životu. Ljudi diskutuju. Emocije su argumenti. Što da ne?

Mislim da bi otkrivanje pravih razloga zašto mi se ovaj film dopao bilo previše intimno iskustvo za mene. Naročito pred svima vama. Zato ću probati da sve to zakamufliram.

Un Conte De Noel je priča o (pred-)Božićnom okupljanju jedne francuske porodice. Njihova sadašnjost je neprohodna od taloga prošlosti (kako to obično biva), ali ovoga puta tata, mama, stariji sin, mlađi sin (+ žena i dvoje dece), ćerka (+ muž i sin) i sin od maminog pokojnog brata imaju poseban razlog za to- mama je bolesna. Ima neku degenerativnu bolest krvi ili koštane srži nalik raku (sve je nebitno sem da ima veze sa krvlju) i potrebna joj je transplantacija koštane srži koju može da joj da samo neko od njene dece ili unučića. Idiličan seting da se u Holivudu napravi topla ljudska (Božićna) priča sa Diane Keaton. Ali ne i u rukama Aranud-a Desplechin-a (vama možda poznatog po nešto manje zanimljivom Rois et reine).




On je napravio skoro fri-džez priču u čijem centru je narcisoidna i sebična majka kojoj je imanje dece došlo podjednako prihvatljivo kao i bilo koja (druga) kućna obaveza. Ova lepotica udala se, iz samo njoj znanih razloga (možda zbog para?), za starijeg, debeljuškastog fabrikanta, izrodila četvoro dece, od kojih je jedno umrlo u četvrtoj godini od leukemije (krv), što je, kako će njen muž pomireno konstatovati kada se i ona razboli- njena krivica. Desplechin je ulogu poverio apsolutno briljantnoj Catherine Denueve kojoj nije bilo potrebno mnogo truda da dočara takvu ženu. Ako mene pitate.

U hiper-baroknoj konstrukciji priče, krcatoj detaljima i digresijama, intro o mrtvom sinu dat je kao animirana sekvenca, priče o (preživeloj) deci, unucima, mami i tati teku u isprepletanim tokovima sve do Božićnog sudara u rodnoj kući. Likovi povremeno bez ikakvog razloga govore u kameru narušavajući realnost “komada”. Skoro groteskne scene kojima prisustvujemo nisu razmena klasičnog dramskog arsenala (uvreda, sećanja i izliva istina) dovedena do emocionalnog ekstrema već neprirodne, dehumanizovane diskusije o (ne)slobodama i pravima individue zarobljene u neku od porodičnih uloga. Mora li sin da pomogne majci, ako je mrzi? Da li je moguće mrzeti svoju majku? Da li je moguće da se brat i sestra mrze? I ako je sve to moguće- kako onda u takvom svetu izgleda ljubav?




I tu bolest krvi ima i metaforično značenje. Majčina bolest, koja je već ubila jedno dete, prenela se i na decu. Umesto da pokupe očev šarm i dobrodušnost oni su svi povukli na hladnu majku, presebično okupirani svojim ličnim gubicima (možda baš kao i ona sama). Krv nije voda. Ironija leži u tome da samo krv jednog od njih može da joj pomogne i to baš od onoga koji je najnevoljniji da je da.

Un Conte De Noel pod Božićnu jelku (kao simbol naših idealističnih predstava o porodičnoj harmoniji) stavlja sav onaj gnev i nemoć junaka koje ništa drugo ne bi moglo da okupi na ovom svetu sem jedne stvari na koju nikako nisu mogli da utiču, a to je da svi potiču iz iste porodice.

selektah: 9/ 10


No comments:

Post a Comment