24 May 2018

ФРИДУМЕ, НЕ БУДИ ПИЧКА: на камењима - СМРТ (Либрарион)

Повратак Бифхартовог изгубљеног сина



СМРТ је неслушљива.
И Ракас и/или његов нови издавач, Либрарион, када то помиње на Бендкемп страници не лаже, иако се заправо врло рискантно шали на свој рачун.
на камењима није материјал толико за софистициране уши колико ка за упорне и отпорне уши, које су прошле свашта- од најранијих албума Свонс, преко велшке фринџ сцене деведесетих, мање популарног дела опуса Јоко Оно до микро-електро-перверзија етикете Ливинг (напуштати, а не живети, еј, ћирилицо, срећо!).

Међутим, Ракас је народњак и забавњак. Испод девастиране форме и ритма настале ЕлЕсДи аранжманима крију се песмуљци, мелодије, емоције које заправо дугују веома много нашој фолк традицији. И ту би мој драги Огњен Лопушина могао да начуљи уши, и накриви капу.

Иако прва ствар, Повраци коренима, пре кореспондира са Афексовим радовима касних деведесетих, остатак албума (тј његови вокални делови) су они у којима Ракас просипа свој блуз, који није ништа друго до наш, ”народни”, фолк. Ракас чемерује на свој начин, али у срцу ових песама је наша традиција чемеровања. За њом. Противу самоће. Контра срцу.
Само апстрактно.
Понекад преапстрактно.
Али то је већ стил.
Са сваким наредним слушањем уво, а и срце, је прилагођеније.

С обзиром да, како и сам Ракас каже, СМРТ представља компилацију песама (хтедох рећи живота...) које су већ биле у оптицају на Ју Тјубу или престижним емисијама попут Моћ вештица, не знам да ли је из нужде или из концепта одлука да се не одради мастеринг јачине, па кад стигнете до Крви 2. део имаћете утисак као да сте стали на нагазну мину од јачине снимка.
Али и то је део забаве коју пружа на камењима.

Приметићете у неким песмама (као у Амигдала и његова жена (БрБа i Фис верзије)) да су познате мелодије интерполиране (Саунд оф Сајленс Сајмона и Гарфанкла?) несебично у жал срца са толико безобразлука и нежности да има нечег дечије безгрешног у том чину. Понело га и он се препустио. Овај српско-хавајски жал без сумње је и једна од најбољих ствари овде.

С друге стране, а то сам вам напомињао и у ранијим писњима о на камењима, не да је незанемарљиво да се ради о аутору и музици толико аутентичним да границе компарације можемо да изместимо све до Токија. Нико нигде не прави овакву музику, а да се она уз малецне ограде, не може и даље карактерисати као ”популарна музика”. То што нас има мало који ћемо уз њу проветрити сопствене депресије не значи ништа.

СМРТ је резултат само-херметизације у средини која то неће ни приметити. Средине која у мејнстрим реону једва да има нешто интересантно да понуди, али зато јој по маргинама чуче скоро-генији запрложени у својим чаурама који су својим уметничким делима далеко ближи дочаравању тотала нашег животарења, него реномиранији аутори. СМРТ је живот у Србији, болан, недподношљив и чудесан.

И СМРТ неће никоме бити лака. Али све зависи од тога какав живот остављате за собом.

СЕЛЕКТА: 10/10


AISHA DEVI - DNA Feelings (Houndstooth)


Da čujem ženu kako poludi
i počne da nestaje
kao Lisa Gerrard.
To volim.
To čekam da čujem od Zole Jesus.
To dobijam od Aishe Devi (lupiti po dve tačkice gde treba).
Švajcarkinje. (I taman kad smo se pitali kamo egzotika, dodajem) polu-Nepalke, polu-Tibećanke.

Glas.
Poludi, svuda oko vas, digne se i stušti (kao soko!)
i nestane, u mraku, u vama.
Glasom da budem razbijen.
Kao što me razbije Lisa Gerrard.
To volim.
To čekam da čujem od Zole Jesus.
To dobijam od Aishe Devi.
Ej, Švajcarkinje!?! Srećom, polu-Nepalke, polu-Tibećanke.

Smeta vam ova kritika u stihu?
Ts ts ts.

Slično svojoj saborki Nabihahi Iqbal, koja je poreklom Pakistanka i objavljuje za etiektu Ninja Tune (pod svojim imenom i kao Throwing Shade), i Aisha pokušava da u svoj rad na zapadnom terenu udahne život svojih otadžbina i napravi premostivu kulturnu razmenu, razbijajući predrasude o fundamentalnoj nemogućnosti multikulturalnog sveta.
Šalim se.
Ona pravi elektronsku muziku, kao i Iqbal, i ima tu ekskluzivnu priliku da autentične impusle svog bića izvuče iz kulture koje se samo seća, koja joj je posredno prezentovana, ali koju njeno biće oseća kao svoju, ili kao deo sebe.
A osećanja su sve što je elektronskoj muzici bitno.
Jer kako reče najbolji slogan svih vremena (za Alfa Romeo Đulijeta)- bez srca bismo bili samo mašine.

Maestralno naslovljeni DNA Feelings, inače njen drugi album, radi upravo to- kombinuje primalna osećanja sa raspoloživom tehnologijom.
A koje je bolje sredstvo za demonstraciju primalnih osećanja od glasa. Samo kriknite, i proverite.

Aisha Devi na DNA Feelings pušta glas, razleće ga oko sebe, filtrira, tanji, autotjunuje, isteže, secka, uvrće... Sve ono dakle što i njeno biće, i njena kultura, trpi prilikom svojevoljnog ili dobronamerno prisilnog privikavanja na zapadne modele suživota. DNA Feelings je napor da se sačuva ono iskonsko i u prijemčivom obliku prikaže jednom drugom svetu.
Sve suprotno od Lise Gerrard, dakle, koja kolonijalno osvaja tuđe kulturne baštine i pripitomljava ih za zapadnu publiku (i to radi čudesno, moram da napomenem).
Aisha Devi pred našim ušima gubi dah na svom jeziku. Simulira kontrolu nad krikom.

Nije ovo etno-tehno, ne bežite u panici! Igra glasom je ovde tradicija koja se sudara sa Warp teksturama (od Boards do Autechre). Slojevi elektronskog ambijenta protkane su glasom. Organ-izovane. Aisha transcendira muziku i odmah nam emituje naš doživljaj iste. Mi slušamo iskustvo i ono nije uvek prijatno. Često deluje klaustrofobično, kao da želimo da se izbavimo iz krletke zvukova. Kao da vojska bitova umarširava u orijentalno selo i glasovi se roje u panici.

A ponekad robot(izovani glas) progovori (kao u Time (Tool)) i poduži govor završi rečima: I am the prophet and You are me. I malo se štrecnete koliko transhumana religiozna dogma liči na ovu našu.

DNA Feelings osvaja time što deluje kao zaokružena i kompaktna celina unutar koje nam je ponuđeno veranje po audio dinama i zasipanje peščanim olujama. Avantura. Ali koja poštuje naše vreme, naš tempo i naš  horor života.

Evo sedim u ofisu i želim da lelečem sa Ajšom.
Teško da mogu da se sa muzikom sjedinim više.


SELEKTAH: 8plus/ 10



19 May 2018

MOĆ VEŠTICA 19.05.2018: Srećan ti 6. rođendan, Radio B92! (like it's 1995)


U subotu 19. maja proslavljamo 6. rođendan besmrtnog Radija B92 (koji je bio 15. maja). Tim povodom spremio sam vam specijal Moć veštica sa Top 20 listom najboljih singlova 1995.



Kao i svaki put kad sam to radio, ovaj izbor je moja trenutna refleksija na pesme iz te godine, a ne još jedan "objektivan" sud o tome šta je stvarno valjalo. Drugim rečima, od svega što je te godine izašlo, danas najviše volim, cenim i prija mi ovo.

U želji da vas zainteresujem za Top 20, prilažem vam donjih trideset mesta Top 50 liste. Kada kažem zainteresujem, mislim iznerviram, mislim podstaknem na razmišljanje, mislim probudim radoznalost, mislim raspilavim, mislim mi smo uvek zajedno.

21. Oasis - Wonderwall
22. Josh Wink - Higher State Of Consciousness
23. Tricky - Overcome
24. Black Grape - In The Name Of The Father
25. Bjork - Army Of Me
26. LTJ Bukem - Horizons
27. Natalie Merchant - Carnival
28. Pet Shop Boys - Paninaro'95
29. Suede - New Generation
30. The Young Gods - Kissing The Sun

31. Pulp - Sorted Out For E's and Wizz
32. Bomb The Bass - Sandcastles
33. Edwyn Collins - A Girl LIke You
34. Alex Reece - Pulp Fiction
35. Elastica - Waking Up
36. Dr. Iggy - Oči boje duge
37. St Etienne - He's On The Phone
38. Bebi Dol - Hajde da...
39. DJ Shadow - What Does Your Soul Look Like
40. Dobrovoljno pevačko društvo - Čekaj me

41. Belly - Now They 'll Sleep
42. McAlmont & Butler - Yes
43. The Jayhawks - Bad Time
44. Rob Dougan - Clubbed To Death
45. Paul Weller - You Do Something To Me
46. Gene - Haunted By You
47. Eva Braun - Sasvim običan dan
48. Sunshine - Žaklina traži sponzora
49. Morrissey - Boxers
50. Ween - Spirit of '76


18 May 2018

SINGL GODINE 2018/49

LITTLE BOOTS FEAT. PLANNINGTOROCK - Eros (On Repeat)


Can't Get Kylie Out of My Head.



SINGL GODINE 2018/48

WASHED OUT - Face Up (Adult Swim)


Bela Sade za bele ljude.



SINGL GODINE 2018/47

GRUFF RHYS - Limited Edition Heart (Rough Trade)


Velški zabavnjak koji počinje kao pesma Tome Zdravkovića.


SINGL GODINE 2018/46

LOCKS - Bodies (Zen Ten)


Hipster folk.



SINGL GODINE 2018/45

ORBITAL - Tiny Foldable Cities (Acp)


Orbital forty years younger.



16 May 2018

TV GONIČ: GET SHORTY


Pun vam je ekran serija koje imaju tendenciju da vas duhovno i moralno vozdižu. Želite nešto uz šta ćete konačno otvoriti čokoladne kokice i pauzirati dijetu. Before/After ima ponudu za vas. I samo, molim vas, ne izgovarajte "gilti pležr", jer ljudi koji drže do sebe razlikuju frižider od tevea.


BEACH HOUSE - 7 (Bella Union)


Pitchfork kaže 8.9.
Tiny Mix Tapes 5/5.

Gurao sam Leona oko jezera na Adi i slušao 7 i... nešto nemam utisak da vi volite recenzije koje ovako počinju.

Beach House preferiraju francuski chic a la Francoise Hardy ispoliran šugejzom ranih Lush, a sve ukusno spremljeno za publiku Velvet Underground.
Dreampop. S tim što samo jedan deo ove složenice odgovara istini/mom utisku.
Da budem iskren kada u sećanju prizovem njihove albume, to je sve jedan sneni blur unutar koga ne umem da razaznam ni početak, ni kraj, niti jednu pesmu.
Drugim rečima, lakše prepoznajem "zvuk" Beach House, nego što razlikujem njihove pesme.

I dok Leon i ja obilazimo Adu, on spava, a ja sanjarim... OK!...

Mislim da Beach House na 7 više nego ikada (a promenili su producente i za mikspult doveli Sonic Booma i Panda Beara) mikromenadžuju svoj zvuk, ali bez stvarne inspiracije i talenta da isporuče p.e.s.m.u. (nije akronim, samo pravopisno egzibicionišem).
I dok ovo pišem, nisam posve siguran u to. Jer već u hiphopično nazvanoj Pay No Mind kroz maglu vlažnih škotskih polja (via rodni im Baltimor) po kojima muziciraju stonirani i rasprestolovani Jesusi pevuši Kendra Smith. Ili Slowdive sviraju Pygmalion. Glas je ubitačno seksi, skoro da osećam oštricu noža kako mi klizi niz ušnu školjku, san je tu, ali pesma... nije toliko ubitačno bazična, koliko je ubitačno repriza.

Nisam ja niko i ništa da disujem muziku bez pesme, pa čak i ako voli da je zovu popom. Niti da trujem da milenijalsima miljama udaljenim od emocija prija ova vrsta lepog pakovanja lepe praznine. Jer prija i meni.
Samo se čudim, kako je moguće da je baš ovo ishajpovani, preferirani, (visokoo)cenjeni "zvuk današnjice".
Beach House su ovakvim albumom u hipsterskim godinama stariji od Dylana.
Zar to niko ne oseća?
Da li su hipnoza i sedativi jedino što tražimo dok hodamo kroz realnost?

Beach House nisu duboka močvara u koju ćete zaroniti na svoj rizik i na putu do dna sresti trooke školjke sa otrovnim repovima ili zaglaviti noge u rebrima davno istrulelih leševa...
Beach House su poplavljeni tržni centar kroz koji ronite i vidite stvari koje ste i do skora, samo kroz blagu izmaglicu i u blago lelujajućim pozama. Tu i tamo izroni poneka udavljena radnica ili manekenska lutka, niko ne može da kaže, jer užasno liče.
Beach House su mi imitacija muzike koju izvode. Juvelirski precizno ukrašena i izrađena. Ali plastična.
Ali Westworld.

Šta Beach House govore o nama (mislim vama, jer sebe ne mogu skroz da uključim, primećujete i sami)?
Da je poželjnije biti pristojan, nego iskren (nije da su uzajamno isključivi)?
Da je bolje lepo upakovano nego bilo šta drugo?
Da u snovima nema noćnih mora? (stavio bih pare da je vama, milenijalsima, možda to najbitnije i opet podsećam da ne otvaram ovde nikakav privatni rat sa vama, već ovaj bend doživljavam vršnjački sa vašom generacijom, pa skoro i reprezentativnim)?

7 je kao stanje, poznato i definisano (samo upeglanije nego pre), koje mi je ponuđeno i kome mogu da se prepustim. Sva moguća iskustva sa njim su pretpostavljena i poznata (sem ovoga koje sam ovde proizveo, a koje svojim zapitivanjem i dovodi u pitanje smisao prepuštanja Sedmici).

Čak i kada urade neverovatne stvari, kao u Black Car, u kojoj su ukrstili The Bangles, Cocteau Twins i This Mortal Coil, nemam poverenja u njihove replikantske namere i audio-hiling.
Poslušajte samo Woo, ovde najpopičniju i aranžmanski najkonvencionalnije realizovanu pesmu, "pop hit" u svetu Beach House. Ona zvuči kao ispolirani derivat neke St Etienne pesme zakopane u drugu polovinu albuma poput Tiger Bay. S tim što nam se sintetika koja je bila efektno oruđe St Etienne ovde prodaje kao osnovna emocija. St Etienne su bili PEZ pakovanje iz koga ne očekujete da iskoči organska šargarepa. Beach House se samo-serviraju kao delikatni obrok koji opija ukusima. S tim što niko neće da vam kaže da su svi sastojci zapravo reciklirana plastika, kao i da kuvar umesto nosa ima 50.000 sitnih japanskih senzora za miris.

Vidim i sam da sam do kolena zaglibio u neku vrstu (nepotrebne) paranoje.
Ne zaboravite da pričam o utisku, a ne o konspiraciji milenijalske indi scene.

Možda je trebalo da nastavim o tome da dok Leon bezbrižno spava, a ja zurim u oblake i šume, dok me sunce topi, Beach House nikako ne uspevaju da mi priđu, iako su mi u dnu uha, poput šumskih vila.

SELEKTAH: 4/10