22 April 2018

SINGL GODINE 2018/41

LYKKE LI - Deep End (RCA)


Britney Spears grow up to be a crow.


19 April 2018

SINGL GODINE 2018/40

oOoOO/ ISLAMIQ GRRRLS - The Stranger (Nihjgt Feelings)


Will the real Twin Peaks please stand up?


SINGL GODINE 2018/39

KELSEY LU - Shades Of Blue (Columbia)


One-woman-Cocteau Twins-iz-Luizijane.


18 April 2018

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: LJUBAVNICI - Svakakve noći (Samizdato i to 2014!)


Ovako je to bilo...
Pita me nenadjevtićnenad, u jednom od svojih iznenadnih&ničimizazvanih javljanja, da li želim "ovo" we transferom? Kliknem, vidim, kažem "ok", dobijem.
I tek onda vidim da među znanim digitalnim i kasetnim naslovima ima i ovaj "album" (moram pod navodnike, jer forenzičko odeljenje policije još nije ustvrdilo o čemu se radi).
Nikad čuo za.
Nikad mi nenadjevtićnenad pomenuo ovaj nije. Još manje poslao. Makar na kaseti.
Iz čega mogu da zaključim da je ovo izdanje možda nepoznanica i za vas.

Malo pre sam istraživao svoj blog i vidim da sam neke pesme sa ovog "albuma" puštao u Moć Veštica, ali da sam se kao izvor sa koga potiču (te 2014-te) referisao na soundcloud. Mislim na pesme poput Snovi kao kamen, Ruke plave, Košulja, Tvoje snove (koja se ovde zove Mrzim tvoje snove)...

Naravno da mi ne pada na pamet da pitam nenadajevtićanenada o čemu se zapravo radi.
Neki ljudi drže svoju sudbinu i svoju karijeru u svojim rukama.

Svakakve noći (što je, moram da priznam, retko genijalan milenijalski naslov, iako su ga skovala dva "džen-eksovca") je u odnosu na poslednje izdanje Ljubavnika, Skrpljeno/Spašeno, malčice više elektro, sint, indastrijal, apartmanski, demo, u detaljima zanimljiviji. I ima opak hit u pesmi Lek koja zvuči kao nešto što je pravljeno za Tap011, što su ovi s prezirom odbili i vratili autorima. Pop hit nabijen osamdesetim i "Džamijom" o čijoj heroinskoj inspiraciji najbolje govori refren "Kad su me lomili, srebrnom žicom hranili...". Ali, zavodljiv i pop refren (gde su Nimani Teenage Riot, tera me da se pitam)!

Šteta je, naročito na štetu mladih i na autrejdž spremnih milenijalsa, što Srbija ne postoji. Pa čak ni Beograd. Pa čak ni mladi. Na jednom mestu. Ili makar samo par njih. Jer tako nešto je potrebno za pop i generisanje pop hita. Fokusiranost na par medija koji vas tovare sa potencijalnim hitovima od kojih ćete samo vi to napraviti od nekih. Ljubavnicima nedostaje pop scena kojoj bi se opirali.

Da, sada svi možete da ih preslušate, možete da bendkampujete njihov album, možete da uživate u njihovim spotovima na You Tubeu, možete čak i da odete na njihov koncert u neki od preživelih kulturnih centara (naročito ako ste bifrendovali njihovu FB stranicu)... Ali teško da ćemo se negde svi zajedno sresti u isto vreme. Sa čim pop najviše računa. Pa i rok. Pa i hip hop. Pa i mali, indi bendovi. Pa i još manji elektro-pop bendovi.
Ovako razbijeni, kao da ne postojimo. Ni mi, ni oni.

Da sve ovo za čim jodlujem po porudžbini, kao u prethodnom pasusu, postoji, Ljubavnici bi bili prepoznati i solidno primljeni kao pop bend samozabavljen sopstvenom hermetičnošću. Neko ko bi da se kresne, ali neće da vam kaže gde da mu uđete.

I dok ove Svakakve noći padaju oko mene moram da primetim da količina Front 242 militantnosti, i u ritmovima i na sintisajzerima, čini da Ljubavnike osećam kao Napasnike. Čak i kad su vrlo pop i vrlo MESAM, kao u Suncokret vs Strahojed, koju bi, bez blama i problema, mogao da otpeva i Oliver Mandić (s kojim bi Ljubavnici pod must morali da snime album!)- imate utisak da vam je naređeno da plešete, iako biste ionako mrdali ekstremitete uz nju. Da, žmurim na to da je sve malo prejeftinjikavo u produkciji, ali ko zna šta je ovo trebalo da bude (vratite se na prvi pasus ovog teksta)...

A šta tek dodati na prethodno rečeno za pitaju me pitaju u Snovi kao kamen...

Ono što bih također želeo da istaknem u vezi sa Ljubavnicima jeste to da je ovaj bend uspeo da za ovih desetak godina (ne)postojanja iskroji nekakav svet u kome ljubaviše. I taj svet je prepoznatljiv, kroz Maričićeve urbane-mantre, neobične kovanice i metafore, kroz stvaranje vrlo skrovite urbane mitologije, kojom Ljubavnici hode kao neke urbane Sančo Panse, bez kinte i skoro westworldasti u svojoj seksualnosti. EKV su bili vrlo specifični na ovaj način, kažem to bez ikakve želje da poredim smisao i kreativne vrhunce ova dva benda. Repetitor i mnogi srpski bendovi to nemaju, niti tako nešto i žele da stvaraju. I to je ok. Ali Ljubavnici su uspeli u tome.

Ne verujem da ćete moći da se uspavate ili sanjate tokom Svakakvih noći. Ovo je album podignutog adrenalina, neobično raspevan, iako o stvarima o kojima se ne peva, sa vrlo efektnim porinućima u melodičan i zavodljiv pop. A i nenadjevtićnenad mami osmeh kad imitira Saletovo pevanje u Kosi.

Sve nešto kao žurka par sati pre nego što će da nas zvizne asteroid.

SELEKTAH: 8/10




JOSH T. PEARSON - The Straight Hits! (Mute)


Koncept prečesto znači nešto preozbiljno.
Nepotrebno.
Josh T. Pearson, nekadašnji frontmen Lift To Experience, a već godinama frontmen sopstvenog ludila i smisla za humor, postavio je stvari kako treba. Snimio je konceptualni album sa "strejt" hitovima na kome svaka pesma u naslovu ima reč "strejt", ili u istom značenju (većina pesama) ili sa istim fonetskim zvučanjem (The Dire Straits Of Love).
Iza, moglo bi se nekome učiniti, "vicolikog" koncepta, zapravo, Josh je sam sebi omogućio da svoj talenat i interesovanja žanrovski prirodno razigra odgovarajući na muzičku izveštačenost narečenog koncepta. Jer ljudi su na različite načine bili "strejt" od Elvisa, preko Casha, Georga (Straita!) do Cavea, svi odreda evidentni Pearsonovi uzori i autori čije se stilski formati ovde čačkaju, persifliraju ili omažiraju, kroz njegov nekarakteristično raspoloženi pristup.
Drugim rečima, ovo nije album sa kaubojem izgubljenim u pejzažima u magli, što je formulacija koja bi mogla da opiše Pearsonov prethodni album Last of The Country Genetlemen.

Ovo je album kauboja koji je tek stigao u grad.

Lift To Experience su, kao možda još jedino Slint, bili bend koji ume da se nađe u "božijem prisustvu" i da me time uznemiruje. Verovatno nenamerno. The Straight Hits! je sasvim suprotno- album koji "slavi život" i različite oblike življenja. Počnite samo sa (kvazi?)ironičnom Give It To Me Straight koja može da prati sve raspojasanije Pogues hitove (a lako moguće da je Shane među ekipom koja se čuje u kafani na kraju pesme).

Josh T. Pearson ima fenomenalan glas, negde između Elvisa i Cavea, dovoljno raspoložen da se izmotava više i od jednog od ove dvojice. Što njegove pesme čini zabavnim, a nekome i pomalo šizofreničnim iskustvima, s obzirom da autor prepušta svojim raspoloženjima da komanduju njegovim glasom i kontriraju postavljenom žanru ili stilu. Pa, tako u singlu Straight At Me koji zvuči kao nešto što biste očekivali od (stvarno dobrih) Mumford and Sons pravo niotkuda na par sekundi postane psihodelična interpretacija Liz Fraiser. Joshova magija je u tome što tako nešto uvek prija, uvek zasmeje, uvek ugreje.

Ne dozvolite da vas nekoncentrisano preslušavanje ovog albuma ili njegovo konzervativno pridržavanje strukture rok pesme prevari da se radi o (retro) neo-tradicionalističkom kantri-roku, kome je autor pribegao, jer mu je to jedini način da se vrati iz bezgraničnosti ludila. Jok. Ovo je album zabavan i pametan koliko i najbolji Fathera Johna Misty-ja, kad ovaj ne pokušava da bude Elton John. Gde ćete bolji dokaz tome nego to da Pičkfork i dalje ovo nije recenzirao (a za Gentlemena je Joshu dao 4.0, jer jebiga Kenjdrik Spasilac!...).

Josh sigurno neće dobiti Pulicerovu nagradu zato što se izmotavao sa kantri-džentlmenom-šansonjerom u Straight Laced Come Undone, ali je to uradio sa lakoćom kojom George Clooney ženama izmami osmeh. Nakon čega je prilegao u kantri krevet koji je preferirao na Last of the Country Gentlemen i još tiše prizvao kantri legende (u Damn Straight). I taman kad smo se opustili i prigrlili viski, izbio nam je zube apokaliptičnim rokom Loved Straight To Hell koji "diže do iskustva" (ili koji treba "podići za iskustvo"). Čelična muzika vrele krvi!

The Straight Hits! ne pripada toliko našem vremenu koliko deluje nekako anahrono srećno (ili anahrono preizražava osećanja) za vremena u kojima nastaje. On, kao druženje s alkoholom, neplanirano menja raspoloženja i šeta vas istom dubinom i kroz sreću i kroz tugu. I taj pristup čini ga, baš kao Joshov "elvisovski" šapat u The Dire Straits of Love, vanvremenskim, davnovremenskim, zaboravljenovremenskim. Traži vreme da se naviknete na njega i zavolite ga. Ne možete samo da svajpujete na desno i da očekujete nešto.
Ali tako se stiču ljudi s kojima ćete da partnerujete ceo život. Through good and bad.
Čak i neformalno.

SELEKTAH: 9minus/ 10


17 April 2018

KUP MAARE 2018: TOP 20 NAJBOLJIH SINGLOVA SVIH VREMENA!





Preslušajte ako vas zanima.
Premotajte ako ste pička.


Pročitajte po nešto, ako držite do sebe. I onih koji su nešto uradili za vas.

Maare @ slovopres http://slovopres.com/?s=marko+nikoli%C4%87
Maare @ politiks tejps http://xxxps.tumblr.com/
Maare @ popboks http://www.popboks.com/article/index?q=marko+nikoli%C4%87
Maare @ mislite mojom glavom http://mislitemojomglavom.blogspot.rs/search?q=powerty


16 April 2018

MANIC STREET PREACHERS - Resistance Is Futile (Columbia)


Nekad sam veoma voleo Manic Street Preachers. Pretpostavljam da neki delovi mene i dalje uživaju u njima, kao kad smo bili mladi, lepi i buntovni. Sve bez razloga.

Ovo je njihov 13. album, a ja imam utisak da sam u stanju da samo prva četiri pošteno razlikujem, dok mi svi od Everything Must Go na ovamo deluju kao jedno, ne toliko "te-isto" koliko "nisam naročito zainteresovan da ih razlikujem" izdanje.
A pri tome mi je This Is My Truth, Tell Me Yours možda čak bio i bolji od Everything Must Go.
A na Know Your Enemy i Landslide su mi dve od najomiljenijih MSP pesama- So Why So Sad i The Love of Richard Nixon.
A Journal For Plague Lovers mi je ispunio obećanja u nameri da bude "neki novi" Holy Bible.

Ali, opšti utisak mi je, a naročito slušajući oprezno i ambivalentno nazvani Resistance Is Futile, da su MSP od svoje početne namere da spoje Public Enemy i Guns N'Roses nenamerno uspeli u jednoj drugoj- a to je da spoje Bon Jovi i U2.

Rifovi i soft-hard-rok Jona i ekipe su tu, baš koliko i bombastična i almost patetična politika U2. U suštini radi se o istom receptu koji je osvojio i mene, i možda vas i sasvim sigurno dobar deo sveta na Everything Must Go, a kome se na različite načine prilazilo na potonjim izdanjima, a naročito na ovom ovde.

Da li vas zanima o čemu pevaju MSP? Mene ne, iskreno. Naročito ako već album sugeriše da je "predaja smisleniji izbor" (kako mislite, ime albuma to ne sugeriše?!). Nisam ih prerastao, pre bih rekao da su oni mene. Ja i dalje uživam u sirovim oblicima blago simuliranog pank otporisanja. Koji je uzaludan. Da se razumemo.

Resistance Is Futile je lošiji album od All That You Can't Leave Behind, koji mi je, što sam stariji, sve bolji album. I ujedno poslednji album U2 na kome su ovi dobro odmerili snage sa svojim željama i mogućnostima. Razlog zašto ih povezujem je što su oba donela neku vrstu povratka čistom, pitkom roku nakon (po)duže faze "eksperimentisanja" (koje je u slučaju MSP bilo u daleko manje ambicioznom obimu).

Možda ove pesme pevaju o tome da utočište od svih taloga života treba tražiti u privatnim ćorsokacima stvari i ljudi koje volite (kako navodi kritičar na The Quietus, nisam proverovao da li je istina), ali uopšte ne osećam da smo MSP i ja, uprkos godinama poznanstva, toliko bliski da od njih očekujem tu vrstu saveta i životnog pojašnjenja. Naročito ako su u onaj miks upleteni post-Keep The Faith Bon Jovi i ovi samonovopronađeni U2 iz perioda pesama "nevinosti" i pesama "iskustva"- kada i jedan i drugi bend, pa i ovaj koji ih kombinuje, imaju ozbiljnih problema da pronađu ozbiljnu inspiraciju, a da muzici kojom su jednom tako žarili i palili, priđu na bilo koji drugi način od onog "9 to 5", jer od nečeg mora da se živi. A te stvari su u slučaju MSP još bolnije i bolnije očigledne, jer "otpor nije uvek bio uzaludan".

R.E.M. su se na ovom nivou predali. Barem za sada. Manic Street Preachers simuliraju energiju i after-shave žestinu od pre deceniju-dve, ali nezainteresovan slušalac ovome neće prići ni u second hand prodavnici za Evro.

A, da budem iskren, ni pevanje Jamesa Deana ne stari kao staro vino. Već pre liči na onu iskvarenu česmovaču kakva nas je sačekivala u školskim veceima, iz nekog razloga.

SELEKTAH: 3plus/10


SINGL GODINE 2018/38

LUMP - Curse of the Contemporary (Dead Oceans)


One-duo-Kate Bush.


13 April 2018

SINGL GODINE 2018/37

NICKI MINAJ - Barbie Tingz (Young Money)


Killeuša.


TV GONIČ: Proleće na moj ekran sleće


Prolećna čistka nije poštedela nikoga. Pljunimo na pale i ovenčajmo večnom slavom preživele. Jer ništa nije bitnije od nas i našeg prava na dobru seriju. Politikin izveštaj na Before/After.