27 June 2017

AUTHOR: THE JT LEROY STORY

Film koji je srozao priču ili, ako tako gledate na stvar i kvalitet literature JT Leroy-a, koji ju je ispoštovao baš kako zaslužuje


Mislim da je Rende svojevremeno objavio prvi roman JT Leroy-a, Sara. I više ne mogu da se setim ni kako sam se napalio na isti (nije da baš čitam Kulturni dodatak Politike). Možda su recenzije na poleđini doprinele. Svakako nisam znao ništa o hajpu koji je u to vreme bio već tornado razmera. Nije mi se dopao. Nije mi se dopao stil, delovao mi je tanko i suvoparno. Nisam odlepio na provokativne momente. Iz ove vizure čini mi se da svi ti američki romanopisci, poput Bukowskog, Kerouca, Burroughsa, Salingera, pa i JT Leroy-a (ako niko ne vidi problem što sam ih spojio) imaju isti "problem"- style over not much substance. Ali da se ne upuštam u književne spekulacije previše.

Author: JT Leroy mi je objasnio šta sam propustio. Ne znam kako sam propustio, ali jesam. JT Leroy nije JT Leroy. Već je to u javnosti bila zaova Laure Albert. A Laura Albert je zapravo pisala romane. Asia Argento je režirala film po jednom od njih (Heart Is A Deceitful Above All Things) i isti je čak bio u Kanskom programu. JT Leroy tj Laura je radila sa Gusom Van Santom na Elephantu. Laura je sa Davidom Milchom blejala na setu Deadwooda i čak učestvovala u pisanju epizoda. JT Leroy je bio "ortak" sa Michaelom Stipeom, Eddie Vedderom, Courtney Love, Blondie... JT Leroy je pre raskrinkavanja baš bio "kultni bestseler pisac".
Ništa od toga nisam znao.
Ovaj film sve to lepo objašnjava.

Film počinje pričom o Laurinom odrastanju od mila do nedraga, pisanju prvih priča. Njihovom pimpovanju, prvom romanu, drugom romanu...
Laura Albert je jedini sagovornik i narator i glavna zvezda, sve ostalo su audio snimci, dokumentarni snimci, kolaži, inserti, animacije.

Laura ima preko pedeset godina, ali na njoj najviše iritira činjenica da ima "napumpana" usta i da rukavicama krije ruke i da je čitav njen outfit zarobljen u osobi barem 15 godina mlađoj. Ona deluje prisebno, opušteno i liči na Katey Sagal.

Author prepričava kako je JT Leroy nastao, kako je živeo i kako je raskrinkan, a kaže nam i šta je bilo posle toga (mislim da je to jedini put kada Samantha, zaova, progovori o svojoj ulozi u džejtilirojiadi). Ali Author nije studija o potencijalnim spornostima pseudonizacije autora tj povlačenja linije gde je nešto ok, a gde nije. Jer Laura je popila dosta novčanih penala zbog toga što JT nije bio onaj JT koga je svet gledao pred radoznalim kamerama.

A s obzirom da se sve dešavalo pre deset godina, film ne uspeva ni da bude aktuelan, niti da iz odigranog izvuče neki univerzalniji fundament. Bez ikakvog povoda (sem, verujem, Laurinog ega) ovaj film bavi se čime se bavi. Nisam se naročito zainteresovao. Nekako mi je sve što se desilo, sa ljudima koji su se desili, delovao prevaziđeno. Kao neka fora koja više nije fora, ali neko ima žarku želju da povampiri interes za njom.

Možda zato što JT Leroy nije zaživeo kao pisac. Tj Laura. Ili bilo ko od njih.

SELEKTAH: 4plus/ 10

26 June 2017

(FEST 2017) JEZIVI (CREEPY)

Mnogo više nego što se čini


Mislim da bi Hitchcock uživao u ovom filmu. Jer se iza banalne svakodnevice krije veoma mračna priča u kojoj skoro da nema nevinih. A linija između žrtve i zločinca briše se neočekivanom lakoćom.

Kiyoshi Kurosawa, koga pamtim po solidnom Tokyo Sonata (u kome takođe igra fenomenalni Teruyuki Kagawa), svoj film započinje prološkim delom koji nas upoznaje sa detektivom Takakurom i njegovim fatalno naivnim verovanjem da se iza psihopate krije čovek sa kojim se može "dogovoriti". Ishod ovog događaja dovodi do kraja detektivove karijere, povlačenje u profesorsku karijeru i preseljenje u novi kraj.
Ovde počinju spojleri.

U novom kraju on i njegova žena, u braku koji naoko izgleda skladno i bez dece, upoznaju nove susede- nadrkanu komšinicu i misterioznog komšiju Nishinoa (Kagawa) koji živi sa svojom ćerkom i ženom koju nikada ne viđamo. Inicijalna ljubaznost Takakurinih naići će na slab prijem i samo će produbiti njihovu radoznalost zašto je to tako.
Paralelno sa tim Takakura sa detektivom sa starog posla počinje da se bavi slučajem nestale porodice iza koje je ostala samo ćerka "koja se ne seća okolnosti nestanka svoje porodice".

Osnovni ton filma, koji naročito podržava dati naslov, daje isključivo i samo Kagawa koji gledaoce neobično lako ubeđuje u lik koji je čas neposredan i ljubazan, čak "jeziv" i neočekivano direktan u svojim zahtevima. Pod njegove zlosutne čini prvo pada Takakurina žena i tu negde počinje da se otkriva mračni princip komšijinog delovanja.

I dok neke stvari ostaju nejasne usled kulturnih razlika, ili naivne, skoro šekspirovski satkan Nishino, u kome možemo naći i obrise Lejdi Magbet, ali i Richarda II, poput pauka plete mrežu oko svojih žrtava ne ostavljajući im prostora da se odbrane ili pobegnu. Nishino se hrani njihovom slabošću i daje im izlaz jedino u tome da mu se pridruže i pronađu snagu u tome da sa njim podele zločin. Ili ga umesto njega izvrše u celini.

Prikazujući nam na primeru Takakurinih kako Nishino funkcioniše, Kurosawa trudetektivski razrešava i drugi slučaj, a potencijalno i mnoge druge. Zlo je poput semena koje se lako prima na terenu na kome ne raste mnogo toga drugog, kao u slučaju narušene i tanke sreće Takakurinih. Pored toga Kurosawa i seksualnu energiju interpretira kao okrutnu silu koja u japanskom društvu gospodari ljudima, čak vrlo konzervativno prozivajući tradicionalnu, patrijarhalnu ulogu muža i oca. Tj potencijalne devijacije usled njenog odsustva.

Creepy ima više happyend, nego sadend, i za to je presudna Takakurina odluka da stvar preuzme u svoje ruke, da odluči, da povrati snažnu ulogu muža, potencijalno i oca. Ali moralno i psihološko srozavanje koje su likovi doživeli bez sumnje će još dugo živeti sa njima, i pitanje je da li će ikada uspeti da ga prevaziđu.

SELEKTAH: 8/ 10

25 June 2017

SINGL GODINE N#26

DAVID GUETTA FT JUSTIN BIEBER - 2U (Warner)



23 June 2017

I'M NOW: THE STORY OF MUDHONEY

Sada. I više nikada


Ne znam koliko vam to liči na mene i koliko ste spremni da u to poverujete, ali Superfuzz Bigmuff Plus Early Singles (Sub Pop 1990) je jedno od najboljih (gitarskih) izdanja koje sam u životu čuo. (Al)i nisam to uvek mislio. Sasvim sigurno ne te 1990. kada mi je srce radije vapajovalo uz šugejzing strune.
Mislim da sam lepote Mudhoney postao svestan tek početkom ovog milenijuma kada je John Peel povampirao garažni zvuk svojim simpatijama prema White Stripes, etiketi Sympathy For The Record Industry i svim ostalim novim i starim bendovima koji su tu našli malo mesta za sebe.
U ostalom, baš u to vreme i Mudhoney su se vratili na Sub Pop i objavili neke od svojih najhvaljenijih albuma u ovom drugom delu karijere.
Uspehu Mudhoney u mom životu svakako je doprinela i novootkrivena fascinacija Stooges, bendom koji sam, istotakođe, predugo zapostavljao.

Koliko god to bizarno zvučalo, i za Stooges i za Mudhoney, bilo je potrebno ono što njihova muzika inače ne traži (čak naprotiv)- a to je da ostarim.
I tako star(iji) uspeo sam da se prepustim energiji, spojim je sa svojim nagomilanim besom i izdivljam bez vidljivijih pomeranja telom.
Gledajući ovaj dokumentarac čini mi se da čak i Every Good Boy Deserves Fudge i Piece Of Cake zaslužuju moju pažnju. Videćemo.

U kontekstu rečenog, I'm Now (objavljen i od nekih gledan još 2012), donosi mi lepo satkan i sažet prikaz karijere jednog benda kome svakako dugujem tih sat i četrdeset minuta pažnje. Članovi benda, fanovi, menadžeri i ostali ludaci izgledaju raspoloženo da se prisete dana blata i meda (najbizarnije i najprebijenije izgleda trenutni šef Sub Popa, i verovatno Srbin, Jonathan Poneman).

Film hronološki pokriva sve bendove u kojima su Mark i ekipa svirali, od nekih kojima sam već zaboravio ime, preko Green River do Mudhoney 2.0 postave. Anegdote su prigodne, svim članovima je ukazana podjednaka pažnja, tek ponegde je pokušano da se Mudhoney situiraju u ondašnju scenu i u istoriju popularne muzike (gde im svakako mesto pripada). Sve to prati nešto malo više arhivskog materijala nego što je Jarmusch imao na raspolaganju za Gimme Danger.

I'm Now, iako to ne eksplicira, ipak, pokušava da kaže zašto Mudhoney nisu postali i komercijalno jedna od najvećih grandž zvezda. Hitovi, megahitovi poput Touch Me I'm Sick ili bilo šta sa ...Plus Early Singles desili su se prerano, rekao bih. A Mudhoney jednostavno nisu ponudili najbolje kada se grandž, od 1991, kupovao na kilo. Čak šta, oni su vrlo saboterski tih godina radili na svojoj karijeri. I onda je, nekako prebrzo, svet izgubio interes, za sve, pa i za njih. A u isto to vreme, sem u Sub Popu, nije se iskristalisao njihov legendarni značaj i uspostavila geneza koja ih stavlja u koren stvari (svakako više nego prehvaljene Green River).

Dugujete im. Sigurno im dugujte. Dakle, pogledajte.

SELEKTAH: 7minus/ 10

22 June 2017

SINGL GODINE N#25

BIG BOI FT ADAM LEVINE - Mic Jack (RCA)


Ovde.

DAFT PUNK UNCHAINED

Prigodan rezime, dok ne stigne nešto bolje


Gledajući Daft Punk Unchained ponovo sam se uverio koliko je to fenomenalan projekat. I izgradio teoriju da njihovi diskoidniji, popičniji i Americi draži momenti (i dalje) deluju skoro retardirano u odnosu na ono što su inicijalno, a potom i na fenomenalnom i ovde neoprostivo preskočenom "živom albumu" Alive 1997, pokazali "kao Evropljani za Evropljane".

Njihov zema, i verovatno prijatelj po nekoj liniji, Herve Martin-Delpierre, priču započinje još u vreme Darlin' i nesrećne, sudbonosne recenzije Melody Makera i potom je nastavlja držeći se četiri velika albuma, nepotrebno i pozmašano posvećen osvajanju Amerike. I u ovom poslednjem aspektu uspeva da me ubedi u nešto što pre nisam znao ili verovao- a to je da DP imaju poseben simpatije za taj kontinenet i svoj status u njemu. Sva sreća, pa mi je najomiljenija stvar na Random Access Memories i dalje Giorgio By Moroder (a posebno ludilo je priča o tome da su DP snimili Giorgija sa tri različita mikrofona- najstariji je snimao njegovu priču iz ranih dana, srednji i nešto noviji onaj deo o uspehu, a najnoviji savremeno doba...).

DP Unchained lepo prikazuje transformaciju dvojice stidljivih Francuza koji su grlom u jagode krenuli u šugejz, samo da bi do kraja nedelje otkrili klabing, didžejisanje, 808 i sjaj disko kugle. Sjajan momenat je što su u filmu mahom prisutni kroz audio snimke načinjene na radijskim gostovanjima, čime je samo dodatno ispoštovana njihova potreba da ostanu "iza maske".

Prijatelji, gosti, saradnici, menadžeri, sabrani su da osvetle određene momente iz karijere benda i to rezultira jednom "školskom", kompletnom predstavom o razvoju i usponu benda (za mene lično, naročito je zanimljiva bila geneza njihovog prekretnog nastupa na Coachelli). Ali, kao što rekoh ja sam uvek držao najslabijijim sve one stvari koje su ih u Americi (i/ili na Pitchforku) učinile velikim bendom, pa mi je onda to njihovo umrežavanje sa tamošnjom popularnom kulturom bilo nekako nepotrebno, uprkos povremenim očiglednim remek-delima.

DP Unchained je pristojan portret benda, ali manjka kontekstom i odgovarajućim sagovornicima koji bi objasnili neke revolucionarne poteze ili ostvarenja benda. A njihova uloga u prelepom, ali kratkom životu "francuskog plesnog proleća" sasvim je ostala bez odgovarajućeg tretmana.

SELEKTAH: 6plus/ 10

21 June 2017

SINGL GODINE N#24

EQUIKNOXX - Fly Away (Swing Ting)




(FAF 22) GIMME DANGER

Pristojan danger. A možda smo, ipak, priželjkivali nepristojan danger


Jim Jarmusch je fan. Iggy Pop je polaskan i raspoložen da učestvuje. Nekih ljudi više nema. The Stooges su jedan od najboljih bendova IKADA!
Ipak, Gimme Danger nije film koji ih na najbolji način reprezentuje.
Možda im samo prekasno vraća deo nedate pažnje.

The Stooges nisu Beatles, i Jarmusch očigledno nije sedeo na riznici iskoristljivih snimaka kada se prihvatio dokumentovanja svog najomiljenijeg benda. Otuda svi snimci nisu pojednako vredni pojavljivanja u filmu i ponekad moramo da se pomučimo da u njima nađemo lepotu onoga što želi da nam se prikaže. A ponekad snimaka nema, i Jarmusch sa svih strana pokušava da se dovije. Koristeći snimke TV serija Addams Family ili Three Stooges, ili krojeći sopstvene animirane segmente. Ta rendom prisutnost takvih stvari, a da zakamuflira muku, dosta često daje na đuvečastom utisku celog filma. Umesto da budemo ošinuti njime. Kao metalnim delom kaiša.
Ili je to samo moj doživljaj The Stooges.

Pored rečenog, Jarmusch i dosta konvencionalno pristupa hronoliziranju nastanka, egzistencije i "2.0 faze" benda, ne demonstrirajući niti jedan jedini specifični ugao ili uglić gledanja na stvar. Pored dokumentarnih snimaka, okosnicu filma čini i serija namenskih intervjua sa Popom, koji se, "muke popovljeve" na stranu, i ne čini kao toliko simpatičan dedica koliko bi očekivali. Naročiti (ne)ukus uzdržanosti ogleda se u vrlo opskurnim komentarima na ulogu Bowieja u životu benda ili njegovom ličnom. Otprilike može da se stekne utisak da Iggy i dalje misli da mu je svet ostao dužan, a ne da je postao svestan da je njegov bend, uprkos GENIJALNIM pesmama, ipak bio preradikalan, još radikalniji, a potom i na heroinu, da bi uspeo. Kao drugi, daleko poslušniji, bendovi.

Iako Iggy ne izbija sa sačuvanih snimaka, solidna i ravnopravna pažnja posvećena je svim članovima svih postava benda, pa sam tako saznao, a da pojma nisam imao, da je James Williamson bio i neko mudo u Sony-ju, pa se onda nakon rane penzije vratio u The Stooges 2.0!

Nema fanova, i sem par telopa koji nas informišu ili zbunjuju očiglednim ("The Stooges su jedan od najuticajnijih rokenrol bendova ikada"), Gimme Danger je film koji se ne bavi percepcijom benda koliko načinom na koji je isti sagorevao iznutra. I to baš nisu naročito vesele priče, protkane white trash prikolicama, ljudima koji nisu imali razumevanja ili milosti za bend.

Ono u čemu Gimme Danger najviše oskudeva je odsustvo bilo kakve provokativnosti ili energije u pristupu koja bi rezonovala sa onom koju su The Stooges demonstrirali, ili koju naslov implicira. Gimme Danger je očigledno pravljen za publiku kojoj The Stooges nisu bili u top 100 najomiljenijih bendova, ali ih zanima šta Jarmusch radi u životu. I u kompromisu ta dva, neko je video priliku da se revanšira omiljenom bendu za sve što mu je ovaj pružio u životu.
Lep gest, šteta što i film nije na tom nivou.

SELEKTAH: 6/ 10

20 June 2017

808

Stvari kojih možda nismo bili svesni, a svakako bi bilo dobro da jesmo tj da postanemo


808 je film o ritam-mašini/instrumentu/pomagalu Roland TR-808 koje je izmislio Ikutaro Kakehaši. Ova mašina, čiji paterni (or whatever) su se oslanjali na "defektne tranzistore" koje je Kakehaši ubacivao u njih kako bi ove postizale specifičnu boju zvuka, u proizvodnji je bila samo tri godine, i kada je "defektnih tranzistora" nestalo, ista je obustavljena. Prema ovom filmu, čini se da je dvanaest hiljada proizvedenih mašina našlo mesto isključivo u rukama ljudi koji su menjali popularnu muziku.
Od Afrike Bambaataae, preko Rick Rubina, italijanskih producenata, Giorgia Morodera, čikaškog hausa i detroitskog tehna, esid hausa, New Order, Phil Collinsa, Daft Punk, kranka i trepa, zaboravih dramenbejs i Goldieja...

Svi ovi ljudi s posebnim oduševljenjem hvale "ejtoejt" kao nestvarno dobru mašinu koja je u rukama talentovanih ljudi omogućavala moćne rezultate. I interesantno je kako skoro svaki od njih vidi nekog od svojih prethodnika kao posebnog inovatora upravo zahvaljujući toj mašini odnosno stvarima koje je iz nje uspeo da izvuče raznoraznim dovijanjima. A u ono vreme umetnost dovijanja bila je ujedno i sama umetnost.

Iako za film Alexandra Dunna imam samo preporuke, pre svega što možda, kao ni ja, niste bili ni svesni u kojoj meri je 808 bio fundamentalan za razvoj popularne (elektronske) muzike. Klein & MBO i Planet Patrol su moji novi najomiljeniji "eighties" hit-mejkeri!

Dunn priču vodi hronološki, tok-hede razmešta ili kao svedoke ili kao direktne potomke uticaja određenih izvođača ili uticaja, pa tako nemojte da se prepadnete kad u kadar banu Skrillex ili Guetta. Ili Phil Collins. Svi oni, podjednako, puni su samo lepih reči, a pričaju o svojim ličnim iskustvima ili o tome koje tačno momente su cenilli kod izvođača pre ili pored sebe u rukovanju osamstoosmicom.

Dunn je verovatno fan, ali drvenast i hladan. Film je uredan, disciplinovan, sa skromnim, ali lepo realizovanim animacijama (ključnih izdanja) i možda prati "estetiku" same ritam-mašine, ali manjka duhom i nekakvim ličnim pogledom na stvar kojom se bavi, nečim što je svaki od ključnih aktera u filmu uspeo da izvuče iz samog instrumenta.

Možda tek na kraju, kada na scenu stupi sam Ikutaro, priča dobija zaokruženje i toplotu kojoj se nismo nadali.

SELEKTAH: 8minus/ 10

SINGL GODINE N#23

SUDAN ARCHIVES - Come Meh Way (Stones Throw)