25 December 2017

MMG 2009 - 2017




Gledajte u budućnost! I tamo (ili tamo) ćemo se sastati vi i ja. (Ili ovde, insistira Krstev)

24 November 2017

NAJTOPLIJI DAN U GODINI

Web premijera jednog davno snimljenog, ali nezaboravljenog beogradskog filma



Priredite sebi festivalčić autorskog filma na gajbi uz domaće kokice i pogledajte jugoslovenski/srpski/(a možda i najviše) beogradski film Najtopliji dan u godini koji nas vraća u 1991. kada svega ovoga nije bilo, sem najave da će biti. Dakle, (i dalje) nešto kao i danas.

Web premijeru smo upriličili u Kostinu čast na Before/ After.

15 November 2017

TV GONIČ: Jesen 2017. (treći deo)



Jednim okom sam plakao od sreće, a drugim od tuge. Da sam mlađi možda bih se i napalio od tog iskustva. Opširnije u isečku iz mojih TV memoara na Before/After.

14 November 2017

MORRISSEY - Low In High School (Etienne)

Niko nikome ništa ne duguje. Ja ovo iz ljubavi. A tu nema dugova.



Kao i vi, i ja sam u prethodnih nekoliko nedelja potrošio par sati na preslušavanje i ponovna preslušavanja sveže objavljenog boks seta The Queen Is Dead. Sjajan album. I dalje je Rubber Ring najbolja pesma.
The Smiths. Ahhhh...

Onda sam na jednom blogu koji obilazim već godinama i na kome razmenjujem muziku pročitao komentar mog portlandskog prijatelja o tome kako je bio na nekom od prvih koncerata na turneji na kojoj Morrissey promoviše ovaj, novi album, i kako je bio razočaran setom odabranih pesama tj količinom (ne)otpevanih pesama Smithsa.
I tu sam ispizdeo! Što postaje moja hronična reakcija na svaki kontakt sa svetom oko sebe (sorry, Eli, sorry, Leo).
2017. je i neko mudibrudi zato što mu na uvce nisu svirane pesme Smithsa?!!
O, obećajte mi Morrissey-ev koncert bez ijedne pesme The Smiths i razmisliću da li će mi mir u svetu biti bitnija želja!
O, fuck.
Nisam ja neprijatelj The Smiths. Ili njihovih pesama.
Ja samo ne razumem ljude koji ne razumeju Morrissey-a.

BIA-ne statistike kažu da se u mom domu, poslednjih godina, češće čuo Morrissey, nego The Smiths, i to možda u odnosu 10:1. Ako ne i u poraznijem odnosu po Marrov bend.
U ostalom, nije tajna da sam ja prvo (i jedino?) zavoleo Mozza, pa Marrov bend. Iako su mi The Smiths i Hatful of Hollow najbolji albumi The Smiths, Vauxhall And I, You Are The Quarry, Ringleader of The Tormentors, pa i Kill Uncle, su mi neki od najboljih albuma koje sam čuo IKADA! (eto potrošne reči, čak i sa uskličnikom!).

Low In High School je strava. Iako mu se nije približio Tony Visconti, koji nije samo za Bowieja činio čuda. Već neki Joe Chiccarelli u čijem portfoliju stoji više imena sa kojima Morrissey ima manje zajedničkog nego sa kraljevskom porodicom. Ali čudni su putevi Morrissey-evi. U ostalom, zar nije onaj brat što je radio sa Blink 182 pomogao da nam stigne ... Quarry?

Ponekad mrzim sve na ovom svetu. U poslednje vreme prečesto.
Ali Morrissey-a baš i ne. Zapravo, skoro nikad. Mislim, nije da mi ne ide na živce ponekad. Kao kada napiše roman ili kada traljavo i nepripremljeno zabavlja publiku kao na nedavnom promotivnom nastupu za BBC Music 6. Ili kada troši stranice svojih memoara i minute naših života da kuka što je izgubio sudski proces. I pare.

Morrissey je strava. Ali za neke ljude je, iz samo njima znanih razloga, poražavajuća stvar da je i on od krvi i mesa.
I autor 11. solo albuma u karijeri! Koju nijedan autobus nije prerano skratio.
11. solo album je poražavajuća stvar u karijeri svakog muzičara. Jer šta god da je bilo u srcu na 11. albumu možda se samo seća toga.
Zato, kada Morrissey, uz zvuke elektro-regea i u pesmi koja zvuči kao povratnički singl Laid Back, poruči da bi radije dan proveo u krevetu, ja nemam ništa protiv da legnem sa njim. I pretvaram se da imam nešto da poručim svetu.
Low In High School ima čak i poražavajuće vickast morisijevski naslov. Ali, skoro sam slušao You're The One For Me, Fatty, i vi nemate pojma koliko ta pesma duguje Sinatrovsko-Presleyevskoj tradiciji sličnih, slično i nenamerno, mizogenih pesama.

Jesam li vam pomenuo da ja uopšte nisam čuo Low In High School?

Dok ovo pišem slušam novu Charlotte Gainsbourg. Prija mi njen post-tvinpiksovski elektro vajb. Kao Fever Ray za Stranger Things (sezona 2). Morrissey-evi albumi ne prate modu, samo devijacije ukusa svog autora. Oni suvereno idu svojim putem, pa i ovaj. Koji možda, najviše od svih prethodnih, treba da nas zaigra i omađija da zaboravimo da Morrissey nikada nije bio bliži onome što možda stvarno i jeste- salonski nacionalista, bele boje. Neko ko ne čezne toliko za radničkom klasom, koliko za njenom romantičnom mitologizacijom, a zapravo preferira belu srednju klasu u čijem lošem ripu labudove pesme uživamo ovih dana. Svuda u svetu.

I najviše od svega me čudi što su milenijalske packe za njegove prestupe i preslobodno izražavanje i dalje tako blage, čak i kad su preoštre. Skoro kao da će sa njegovim padom i zemljina osa posrnuti, pa svi i dalje važu ima li smisla okončati život na zemlji zajedno sa Morrissey-evim.

Šta on uopšte ima da mi kaže na svom JEDANAESTOM albumu u PEDESETOSMOJ godini?
Da je Džeki srećna jedino kada je na sceni?
Da svi mladi ljudi moraju da se zaljube?!
Da nam želi da budemo usamljeni?!!
Da će provesti ceo dan u krevetu, da bi i mi trebalo, i da je praćenje vesti "no-no"?!!!
Pa, da li me zajebavaš?!!
Tj. da preformulišem- Znate li vi nekog drugog ko će vam sve to reći, tim rečima i tim rimama, na svom JEDANAESTOM albumu i u PEDESETOSMOJ godini?
Forfuckssake, dame i gospodo i vršnjaci i milenijalsi, on na albumu ima pesme koje se zovu Israel i The Girl From Tel-Aviv Who Wouldn't Kneel! Koje bez obzira na to o čemu su, vidim kao nešto što se nalazi u bočici na kojoj piše "Ulje za vatru".
Thurston Moore i Roger Waters mogu da mu posisaju, svaki po jedno jaje.

Low In High School je fenomenalan album iako se na njemu ne nalazi dosta sočna obrada Back On The Chain Gang, za koju sam već u jednom podkastu MV rekao da je ultimativna "morisijevska" pesma. To je album kojim se, ili, barem, ja, grčevito držite za parčence svoje privatne istorije, nepojedene od strane novih globalnih principa ponašanja i postojanja. Fuck off megalomanija u kojoj danas malo ko pokušava da se oproba, naročito ako na estradnoj sceni nije naoružan arsenalom svih popularnih "pro" tema, od rase, preko pola do klasnih nejednakosti. Low In High School i dalje nišani na kraljevsku porodicu, iako poslednji "rajski dokumenti" pokazuju da plava krv ne rezultira plavim, već uobičajenim govnima.

Low In High School je novi roman pisca. Srećom, ne i novi roman pisca! Nastavak po inerciji. Još jedna godina braka, možda čak i iz ljubavi. Prijateljstvo za ceo život sa sve ređim viđanjima. Poneka stvarno lepa pesma. Kao I Wish You Lonely. Ili evrovizijska When You Open Your Legs ("koja je pesma o voženju bicikla...").

Ja mislim da Morrissey stvarno voli to što radi i stvarno daje sve od sebe da to radi što bolje. I možda je malo tužan što je svet tako pasivno raspoložen da mu u tome pomogne.

SELEKTAH: 9/10 (ili malo manje, ili malo više)

MOĆ VEŠTICA 11.11.2017: Nešto lepo mora da se desi





Chris Martin - A Different Corner (Live at Brit Awards)
Kaleida - 99 Luftballons (Lex) - Tear The Roots
PJ Harvey - There Will Never Be A Better Time (Man's Ruin) – Desert Sessions Vol. 9
Zara McFarlane – Fisherman (Brownswood) - Arise
Zara McFarlane - In Between Worlds (Brownswood) - Arise
Morrissey - I Wish You Lonely (Etienne)
Errorsmith - I'm Interesting, Cheerful & Sociable (PAN) - Superlative Fatigue
All Pigs Must Die - Slave Morality (Southern Lord) - Hostage Animal
Doug Hream Blunt - Caribbean Queen (Luaka Bop) - My Name Is Doug Hream Blunt
Al Swearengen And Mister Wu - Who?, Wu?! (Lost Highway) - Deadwood: Music From The HBO Serie

Michael Hurley - Hog Of The Forsaken (Lost Highway) - Deadwood: Music From The HBO Serie
Paradis - Sur une chanson en francais (Riviera) - Couleurs primaires
Sinjin Hawke & Dj Sliink – Raw (Visceral Vaults) - Visceral Minds 2
klotljudi – martin (samizdat) - svi oće voće
Avalon Emerson - Finally Some Common Ground (Whities) - Whities 013
Mark Kozelek with Ben Boye and Jim White -  House Cat (Caldo Verde) - Self-titled
Utah Saints - Something Good (FFRR 12")
LP - Lost On You (Vagrant) - Lost On You
Kari Faux - Supplier (Wolf & Rothstein) - Lost En Los Angeles
Trio Da Kali & Kronos Quartet - Tita (World Circuit) - Ladilikan

Fever Ray - Mustn't Hurry (Mute) - Plunge
Jimmie Davis - You Are My Sunshine (Decca 7")

31 October 2017

ŠTA DA RADIŠ U NEDELJU KAD SI SAM I NIJE TI NI DO ČEGA

... a tražiš toplu reč i prijatelja
(a akustični koncert Riblje Čorbe ne dolazi u obzir)



Hvala Nataši (i njenoj mami) na cveću i kolačima. Ekipi na tihoj konverzaciji. Sinđi na cimanju. Veliki pozdrav za Ognjena i familiju.

Pinar je vrckala uz:

01. The Walkabouts - Loom of the Land
02. Idir - A Vava Inouva
03. Roy Harper - When an Old Cricketer Leaves the Crease
04. BADBADNOTGOOD - I Don't Know (feat. Samuel T. Herring)
05. Zara McFarlane - In Between Worlds
06. Young Fathers - Lord
07. Moderat -  90% Wasser
08. Unknown - Geldim
09. Jessie Ware - Egoista
10. Salma & Sabina - Abhilasha (Chiqiitita)

11. David Guetta -  2U (feat. Justin Bieber) [Symphonic]
12. Afet Serenay - Yarim Gitti Cesmeye
13. Ibeyi - Me Voy (feat. Mala Rodríguez)
14. Charlotte Gainsbourg - Deadly Valentine
15. Lindstrom And Prins Thomas - Turkish Delight (12" Version)
16. The xx - On Hold (Jamie xx Remix)
17. Moby - Go (Atlaxsys Remix)
18. Equiknoxx - Congo Get Slap (Mark Ernestus Remix)
19. Lunice - Drop Down (feat. Le1f & SOPHIE)
20. Burial - Indoors

21. James Holden & The Animal Spirits - Thunder Moon Gathering
22. Tony Osborne -  Turkish Coffee
23. Freedom (Hourya) - Abadane
24. David Bowie - Yassassin (Turkish for: Long Live) (Single Version)
25. Smail Chaoui - N'sani N'sani
26. Kanye West - No More Parties in LA [ft. Kendrick Lamar]
27. Chlöe Howl -  Do It Alone
28. Sevis & Ayla - Irgat
29. Cardi B - Bodak Yellow
30. yaeji - drink i'm sippin on

31. Me'Shell NdegéOcello - If That's Your Boyfriend (He Wasn't Last Night) (Lil'l Freaky Mix By Lil' Louis)
32. Dawn Richard - Stopwatch
33. Gorillaz - Garage Palace (feat. Little Simz)
34. St. Vincent - Power Corrupts
35. Fever Ray - This Country
36. RL Grime - Era
37. La Femme - Orgie de gobelins sous champignons hallucinogenes
38. Belle & Sebastian - We Were Beautiful
39. Wolf Parade - Valley Boy
40. Ljubavnici - KAO UVEK

41. Özel Türkbas - Ozel's Dance Routine
42. Beck - Up All Night
43. Morrissey - Spent the Day in Bed
44. The Jesus and Mary Chain -  The Two of Us (feat. Sky Ferreira)
45. G Herbo - Malcolm
46. Kelela - Rewind (MC Bin Laden Remix)
47. Mala - Fripouille (Feat. Black Intelect)
48. Vasko Atanasoski - Nisto nema da ne' razdeli
49. Gülcan Opel - Bari Bari
50. PJ Harvey - Shaker Aamer



TV GONIČ: Jesen 2017. (II deo)



Lep spisak serija koje ne treba ni da počinjete i tek poneka koja će zavredeti vašeg vremena. Plus, "final verdict" o Netflixovom wanna-be-Breaking Bad (ne)hitu Ozark. Na prelepom Before/After.

Platite čitanje "lajkom" (čak i ako vam se ne dopada, jer nema mačića i nije dovoljno optimistično), jer mi živimo, nažalost, od toga. Hvala.


MOĆ VEŠTICA 28.10.2017: Kad zdrav čovek ima samo jednu želju





Songs Of Trees - First Of The Gang To Die (Whitelabel)
Morrissey - Back On The Chain Gang (BBC 6 Music Live) (Bootleg)
Mammút - Believe (Cher Cover) (Bella Union Promo)
Marie Davidson - Naive to the Bone (Cititrax) - Adieux Au Dancefloor
Daughter - Burn It Down (4AD) - Music From Before The Storm
Vasko Atanasoski - Gradovi (Extended) (Samizdat) - Pazi kuče
Melanie De Biasio - Afro Blue (PIAS) - Lilies
The The - We Can't Stop What's Coming (Cineola 7")
Damir Avdić - Anarhokapitalizam (Samizdat) - Amerika
Fever Ray - This Country (Rabid) - Plunge

Coco & Fabert - Ban di fwan (Heavenly Sweetness) - Digital Zandoli 2
Amsterdam - Does This Train Stop On Merseyside? (Beat Crazy 7")
Turisti - Levo ili desno (Samizdat)
Jessie Ware - Your Domino (Island) - Glasshouse
Brigid Mae Power - Dont Shut Me Up (Politely) (Tompkins Square)
U.S. Girls - Mad As Hell (4AD promo)
Kodagain - Kraj (Samizdat)
Pet Shop Boys - Viva la vida/Domino dancing (Christmas EP mix) (x2) - Yes: Further Listening 2008-2010
Lawrence Rothman feat. Angel Olsen - California Paranoia (Downtown) - The Book Of Law
G Herbo - Bi Polar (150 Dream Team) - Humble Beast

Wolf Parade - Baby Blue (Sub Pop) - Cry Cry Cry
Ljubavnici - Kao Uvek (novi miks) (Samizdat)
M.I.A. - ISIS (Whitelabel)
Nilüfer Yanya - Baby Luv (Blue Flowers Music)
Holly Macve - Call Me On Your Way Back Home (Golden Eagle Rough Trade Bonus Disc)
St. Vincent - Slow Disco (Loma Vista) - MASSEDUCTION

29 October 2017

NICK CAVE & THE BAD SEEDS, KomBank Arena, 28. oktobar 2017

Jesus. Alone.


Ja imam dvoje dece. Pre koncerta idem po majku koja treba da ih pričuva dok smo mi na koncertu. To su okolnosti u kojima se dočekuje "Bard", a ne magla u dnu srca.

Ispred ulaza ne mogu, a da ne čujem kako Sergej Trifunović napušava nekoga i poručuje mu da popuši "tri kurca, pravoslavno".
To su okolnosti u kojima se dočekuje "Bard", a ne miris smrti i kiše na Balkanu.

Nemaju roza "Skeleton Tree" majicu u XXL veličini. Ni u XL. Razmišljam o kojoj vrsti diskriminacije se ovde radi.
To su okolnosti... oh, shut the fuck up!
Prodavačica mi kaže da uskoro neće imati nijednu majicu u XL veličini. Srpski got gorostasi već su razgrabili XXL.
Srećom u jednu belu XL mogu da uđem.
Tu je, kao što me znate, ovaj koncert uspešno završen za mene.

Penjem se do svog "sedmog neba" na 400-om nivou, vrti mi se u glavi samo od gledanja ispod sebe. Mada i 15(+/-) hiljada ljudi oko mene pomaže kreiranju tog osećaja. U trenutku kada počinje koncert ja pokušavam da ugrabim poslednju vodu na baru i ne prospem druga dva pića.
To su okolnosti u kojima se dočekuje "Bard", a ne podignuta crvena desna ruka.

Čitao sam recenzije Caveovih nastupa u londonskoj O2 areni sa ove turneje i "radikalnoj" odluci da svoj najintimniji/najhermetičniji/najneveseliji/najnemelodičniji/(vikažite) album promoviše u ogromnim prostorima pred publikom čiji broj pre odgovara koncertima Coldplay.
(A kad smo kod Coldplay, mislim da niko od okupljenih večeras više ne bi smeo da bude ljut na njih. Ako je i bio).
I recenzije su bile unisono pozitivne i hvalospevne spram toga kako je Cave podelio sa publikom svoje bezrefrene balade.
A na You Tubeu sam video i kako je izgledao kada je londonsku publiku izveo na binu, pa sam dobar deo koncerta proveo pitajući se da li će imati muda da to uradi i sa našom.

Iskreno?
Bilo mi je mahom dosadno.
Hvatao sam sebe kako presamićen preko svog ogromnog stomaka sedim zagledan u nepregledno more cevi, šipaka i metalnih kablova,koje su na dohvat ruke. Razmišljao sam kako bi izgledalo da se sve to strovali na nas (ode sva srpska inteligencija!... laskao sam sebi).
Razmišljao sam kako Cave sigurno zaslužuje da ga ovoliko (i još više) ljudi voli, ali kako u ovom prostoru, koji prezirem iz dna duše zbog svih košarkaških utakmica i pički koji svoje aute parkiraju na moju terasu dok im prisustvuju, ja ne mogu da mu se približim. Čak ni kad su konačno proradili crno-beli monitori i počeli da nas zasipaju prizorima mora ruku u koje Cave uranja kao u panonsko more.

Iskreno?
Sve je izgledalo vrlo nespontano i promišljeno. Da ga brani od nas.
Od početka do kraja. Jedino što su neki delovi bili manje naporni, za publiku.

Iskreno?
Utonut u neprekinuto more pesama sa Skeleton Tree koji je, a mislim da ne grešim, večeras izveo u celini, razmišljao sam kako Cave ovakvim nastupanjem sebe kažnjava. Ne zamerite mi učitavanja i maštu u narednim redovima.
Svi znamo da je njegov sin stradao dok je ovaj album bio kovan. Svi možemo da naslutimo koliko je to nenadoknadiv gubitak, crna rupa koju nijedno kajanje, nijedna griža savesti, nijedan najtužniji trenutak ne može da zapuši. Veseo još manje.
Delovalo mi je da Cave mora da nastavi dalje, ali da se kaje zbog toga. I da je zato odlučio da publici od početka do kraja da sto posto sebe, ne bi li se iskupio za to što radi. Da na neki način satre telo, glas i dušu.
Kad već ne može da propadne u crnu zemlju. Za sinom.
I to je problem.
Pesme sa Skeleton Tree nisu pesme uz koje se, kao uz, recimo, Weeping Song, publika lepi kao mahovina i kreira muzički koral. A Cave ih pred našim ušima podiže kao boinge, jednu za drugom (Anthrocene, Jesus Alone, Magneto), sve sa kjerkegorovskom melanholijom Higgs Boson Blues od koje nas spasava tek povremeno provirujući humor u interpretaciji. Cave jurca binom, dodiruje hiljadu ruku, deli sa nama sopstvene otkucaje srca.
Ali nema pesme da je prihvatimo.
From Her To Eternity i Tupelo tek malčice, svojom žestinom, menjaju opšti emocionalni aranžman, ali više služe kao šoukejs za usviranost benda, nego za komunikaciju sa publikom.


Koleno me boli, nemam gde da protegnem nogu. Između stopala mi je druga čaša koju pazim da ne prospem. Pored nas hoda Jelen-Pivo-čovek-bure voljno da dolije. Ljudi ga zajebavju da im zaklanja Cavea. Šta će jadan? To su okolnosti u kojima on dočekuje "Barda".

The Ship Song malo otopljava atmosferu, što se mene tiče, i konačno konstatuje da je ispred benda i neka publika. Ja žalim što izvedba ove velelepne teme pre izgleda kao da neki terasa bend izvodi Neil Younga. Zašto su baš nju izabrali da se izduvaju?

Into My Arms je "Coldplay" momenat ovog koncerta. Ne samo zato što je publika dirnuta u srce i raspomamljena refrenom, već i zato što Cave deluje miljama emocionalno od sadržaja pesme, a ni sa glasovnom izvedbom ne stoji bolje. Na to se potom lepe Girl In Amber i I Need You koju tek svaki 100 čovek u publici odobrava kao pravi izbor da koncert grune u svoj finiš, dok mi ostali, možda s pravom, počinjemo da se pitamo zašto je Cave i nas zaključao u svoju "iskupnicu". Kroz glavu mi prolazi da se sutra vreme menja, da su u Rusiji batalili to, da je Veep imao neviđenu zajebanciju na tu temu, baš kao i John Oliver. Ja sam, očigledno, deset puta dalje od Cave nego što već jesam.

Red Right Hand je kada Cave prigrli publiku i smrvi je. I ona vrisne u ekstazi. Za mene je ovo bio (jedini?) zenit ovog koncerta. Cave je konačno pristao da pusti i nas u egzorcizam na kome tinja od početka i to mu se isplatilo.
Nažalost, aranžmanski isčašena Mercy Seat samo je bleda senka jedne od najrazvaljivačkijih pesama svih vremena. Sećam se kada ju je prošli put svirao u istoj ovoj Areni, krcatom samo u parteru, i kako sam goreo!...

Distant Sky i Skeleton Tree dovode koncert do svog prvog kraja, na način na koji su ga neke druge pesme uvele i protkale, neupečatljivo za nas i bitno za Cavea. Imam utisak da publika želi da se preda za sve pare, ali nema čemu, i tek poneki imaju kome. Jer Cave sada potpisuje stvari na sceni, čavrlja, zasmejava, postoji. Kao što rekoh, predaleko od mene, i cevi i gajtana.

Zahvaljuju se Beogradu i odlaze sa scene.
Arena tutnji.
Vraćaju se. Sa Weeping Song. Cave tone u publiku i stiže do nekakvog proscencijuma sa leve strane scene, tokom čega prisustvujemo najidiotskoj izvedbi Weeping Song, koja je kroz njegovo dirigovanje publici kako da tapšu, srozana na nekakvu špansku tužbalicu. Sve sa vaznesenjskim pružanjem ruke "negde" ka publici, što sve zajedno pre izgleda kao sprdnja sa činom, na koji su i jedni i drugi pristali.
A poslednjih par vapaja sigurno su veći deo publike podsetili na kafanska finala Tome Zdravkovića.

Cave se potom vraća na scenu, vukući za sobom rep publike i njih 30-ak završava kao plesna trupa sa kojom izvodi prašuću verziju Stagger Lee, kakvih nam je bilo potrebno. Gledajući te mlade ljude kako đuskaju i pevaju iza Cavea ne mogu da se otrgnem utisku koliko oni liče na moju predstavu o tome kako izgledaju mladi koji izlaze na splavove (i to ne samo 20/44). Nešto kasnije tokom totalne katoličke iluminacije sa Push The Sky Away videću i Peđu Majstora (am I right?) kako poput apostola sedi ispod svog višegodišnjeg duhovnog lidera, i podiže ruke ka nebu.
Umro sam od smeha. Kao verovatno i svi koji ga poznaju.
Uključujući i Cavea.

Ova monodrama večeras eksplodirala je tek u par navrata i prilično očekivano završila u pozorištancetu "Cave" koje nam je ponudilo emocionalno iskupljenje autentično i neisprazno koliko i sami religijski činovi. Očigledno je sve zavisilo od toga koliko sami verujete.

Ja sam sklon da verujem samo u ono što se može dokazati. Pred mojim očima.
A večeras je Cave dokazao da je lakše izgubiti se i osamiti u gomili od 15 hiljada ljudi, nego za klavirom na nekoj poluosvetljenoj sceni kafane za kukavice.

24 October 2017

NAŠI I NJIHOVI: JESEN SAMURAJA

Biće bolji film nego što sada jeste


Filmske recenzije?! Koga to još zanima, jel da?! Zato ovo nije filmska recenzija.

Pre nego što nastavim sa ovim tekstom, želeo bih da se u ime Neformalnog udruženja filmskih nekritičara zahvalim Narodnoj miliciji što je tako širokogrudo ustupila ekipi filma Jesen samuraja svoje vozilo/a, svoje uniforme i svoj kontroverzni imidž. Svojevremeno je samo Srđan Dragojević uspevao da na sličan način, i o trošku države, bude u službi naroda, pa treba čestitati mladom Bećkoviću što je i on ostvario sličan rezultat.

Druga stvar, kojom se bavim ovako bezredno odmah na samom početku, jeste Samurajeva neočekivano neukusna homofobija. Pošto (mislim da) znam autora/e, spreman sam da polegnem desnicu u vatru da im tako nešto nije bila namera, naročito ne u tako "in your face" maniru. S druge strane, nikako ne mogu da proniknem u ključ i dekodiram čitavu stvar kao ciničnu kritiku našeg društva, u kome se svi delimo na "one koji puše" i "one kojima se puši". U umetničkom delu, trpim podjednako i anti-gej i pro-gej poruke, ako su i jedne i druge plasirane u funkciji priče i junaka. Moj problem sa Jesen samuraja, koji, ipak, pretenduje da bude nastavljač uspešnog, jugoslovenskog, komercijalnog, bioskopskog filma, je što temu tretira sa bajatošću koja je još u vreme "imate li Vazelin?" bila merilo dobrog ili lošeg ukusa. Od trenutka kada se uspostavi, pa preko nepotrebnog i za emociju i ton filma- vulgarnog insistiranja na "pušenju kurca", preko sto i jedne prilike da se stvar neduhovito povamiri do same tačke kada od lošeg vica postaje metafora za moderno poimanje čojstva i junaštva- sve deluje kao nepotreban paralelni razvoj fore/teme koja nikakve veze nema sa ostatkom filma. Ispravite me ako grešim, ali verujem da ste se i vi tako osećali.

A sad da se pozabavimo filmom.
Jesen samuraja je, zapravo, trebalo bi da bude "žanr" film. Trebalo bi, ali isto tako mogao bi da bude i njegova parodija. A mogao bi, baš kao što nije do kraja uspeo, da bude i atipičan žanrovski krosover drame "palog heroja" i strukture romantične komedije.

Najveći problem Jesen samuraja, kao "žanrovskog filma" je što žanr nikada ne počne. Situacija je tu- imamo "nekad slavnog" karatistu koji se preterano odao porocima, koji se lagano bliži dnu, ali sreće mladu, razvedenu majku koja u njemu probudi želju da bude bolji. Dosta srpskih filmova uspostavi "žanrovske" elemente, a onda samo napravi neku otužnu verziju "kako bi to izgledalo u američkom filmu"-priče. Jesen samuraja ima previše pametne autore za tako nešto.

Dok se romansa između razvedene majke, Snežane, i "samuraja" Vladice relativno rano uspostavlja, "trigger" jeseni se neprekidno odlaže i, iako se film zove Jesen samuraja, ja nisam imao utisak da je jesen ikada počela tj da postoji trenutak u filmu kada bi mogli da kažemo da je do njega došlo- da li je to izbacivanje iz Karate federacije, povratak u rodni kraj, činjenica da mora da radi ponovo s ocem, zapošljavanje u lokalnom klubu na poziciji izbacivača, posrtanje u "ilegalni bloodsport", dublje posrtanje u isti... Jesen samuraja od početka do kraja teče istom dozom, nikada ne staje, ne pravi prelomni trenutak, ne postaje žanr. S druge strane, sve to se može čitati i kao revizija žanra, autentični srpski doprinos sličnim filmovima koji kaže da baš kao što u Srbiji nema autentičnih junaka tj samuraja, tako nema ni autentičnih prelomnih trenutaka za iste. Ali tako nešto bi bilo čitanje iz nužnosti, tj iz najbolje namere u slučaju ovog filma, jer bojim se da on sam nije bio nameren ili nije najbolje sproveo takvu jednu misiju.

A onda moram da priznam da bi za tako nešto bilo očigledno raditi u čistom žanru drame "palog heroja" nego sebi komplikovati miksovanjem sa romantičnom komedijom, za koju moram da priznam da ovde dolazi kao čisto podilaženje publici tj prethodnom uspehu istog ovog tima- Mali Budo.

Kao još jednu manu, u svim potencijalnim varijantama čitanja ovog filma, ubacio bih to što odnos Vladice i Snežaninog sina nema nikakvu gradaciju i nekako ostaje samo narativni pokretač, u prvom slučaju da se stigne do majke, u drugom da junak preko takmičenja na kome dečak učestvuje ostvari nekakvo iskupljenje. Dečak je previše pasivan učesnik i ogromna je propuštena prilika što on nije ostvario odnos sa "dečakom" u Vladici, jer ovaj to, najviše od svega, jeste.

Međutim, ako sam dobro razumeo kraj filma, on daje prostora da se Jesen samuraja čita kao vrlo gorka priča o nepromenljivom "srpskom junaku" koji i kad su mu ukazane sve moguće prilike popušta svojim najgorim nagonima i instrumentalizuje šta god stigne za svoje ciljeve- a tako sam ja video Vladicino, nepotrebnim psovkama natopljeno, navijanje za "svog sina", a protivu dečaka koji je sin žene koja je na početku, u vrlo duhovito elaboriranoj paranoji, bila uzrok Vladicinom društvenom i sportskom stropoštaju. Vladica se, jednostavno, nikada neće promeniti.

Danilo Bećković je film režirao mnogo sigurnije nego Budu i veoma mi se dopalo što u nekim scenama postavljenim da pruže "spotovski" naboj, kao što je borba u ringu od automobila, pred kraj filma, on pre forsira njenu sirovost eksploatišući sam seting. Nešto što je potom propustio da uradi u dosta loše osmišljenoj "Skenderovoj palati", gde sve deluje da je avet niskih budžeta odredila stvari, pre nego njen art direktor i ostali.

Na kraju moram da pomenem i Petra Strugara. On je moje simpatije imao i u Malom Budi. I da sam u prilici posavetovao bih ga da sedne i pogleda ponovo Jesen samuraja, jer u ovom filmu se lepo vide dva potencijlna puta za njegovu dalju karijeru i značaj u srpskoj kinematografiji. Jedan je da postane i i ostane imitacija Nikole Kojoa, a druga je da postane rasan glumac kalibra Dragana Nikolića. Za razliku od mnogih naših filmova u kojima ni scenario, a ni produkcija, ne čalendžuju naše glumce da rade išta sem da krkaju, piju i puše, Strugar ovde mora dosta toga da odglumi telom tj mora da isto pokaže u određenoj formi. I on je besprekoran u tome. Koliko i kad pije i puši. Što istotakođe radi. Međutim, Strugar je impresivan, koliko Gaga kao Popaj u Balkan Ekspresu, recimo, kada mora da progura i gorko i smešno, jedno za drugim ili jedno sa drugim. Njegov raskošan talenat je nešto sa čime reditelji i scenariste moraju da računaju i nešto što je Jeseni samuraja najviše pomoglo da nam zatitra strune. Jer Vladica je svaki mali Srbin i sam srpski narod- nepotrebno kurčevit, potrebno hrabar i malkice glup i naivan, da shvati svoje mesto u društvu. Naročito "svoje najbolje mesto" u društvu.

Mislim da Jesen samuraja neće stariti tako brzo kao Mali Budo koji će, ipak, ostati zarobljen u specifičnim društvenim okolnostima svog nastanka. Priča o Vladici koji ne shvata da (mu) je jesen počela intrigiraće svojom neumoljivošću još dugo srpske naraštaje. Čak i kad apsolutno ne budu razumeli koji kurac se ovaj film toliko navrzao na pedere.

SELEKTAH: 6/ 10

*ovaj tekst baziran je na verziji filma emitovanoj na televiziji Prva.